Ivan Ivanovič je radio na dobroj državnoj poziciji. Trebalo je da ga unaprede svakog trenutka. S osmehom na licu išao je kući. Ivan Ivanovič je imao divan dan, na poslu je sve išlo glatko, kolege su mu poklonile poklon za unapređenje.
Hteo je da pozove ženu na večeru. „Evo, doći ću kući, žena će prati sudove ili se igrati sa decom, a ja ću je odvesti u skupi restoran“, – razmišljao je on. Ušao je u kuću i Ivan Ivanovič se obeshrabrio. Na kuhinji je sedela njegova „omiljena“ tašta.
-Oooo, zet je došao. Kako si?
Nešto sumnjivo sijališ, nisu te opet unapredili na poslu? – upitala je tašta.
– Unapredili. – uzdahnuo je Ivan Ivanovič.
„Kada će ona otići kod sebe, dosadila mi je ta žena“, – razmišljao je muž.
– Pričaj o poslu, šta se novo dešava na državnoj službi? – nije odustajala tašta.
– Draga, spremi se! Idemo u restoran. – povikao je Ivan Ivanovič ženi.
– O, kako dobro. I ja ću se onda spremiti. Da si ranije rekao, donela bih sa sobom svečanu haljinu. – rekla je tašta.
– Zinaido Petrovno, nemojte ovo smatrati za grubost, ali mi ćemo otići bez vas.
– Kako to? Ja sam deo vaše porodice, a kod kuće nemamo šta da jedemo. Pa neću umreti od gladi.
Sa vama ću ići, pa ćemo vreme provesti u porodičnom okruženju. – Zinaido Petrovno, u frižideru ima puno hrane, pripremite sebi nešto. Želim da budem sa ženom nasamo. – jedva je suzdržavao sebe Ivan Ivanovič.
– Tako vam ništa neću smetati. Mirno ću sedeti sa strane. Šta, žao ti je, ili šta?
– Kako ste me iznervirali. Kada dobijem novu poziciju, odmah ću predložiti novi zakon koji će zabraniti taštama da dolaze kod zeta. Svi muškarci će mi biti zahvalni.
– Dragi, spremna sam. Idemo?
– Idemo. Ivan Ivanovič je sa ženom otišao u restoran, a tašta je ostala da stoji u kuhinji. Neki nagoveštaj od zeta joj je postao jasan. Pokupila je stvari i otišla kod sebe. Počela je da dolazi kod ćerke samo za praznike, kako bi što manje puta viđala zeta.
