Toma, probijajući se kroz sneg, išla je do groba svog muža. Otvorila je malu ogradu, pogledala portret muža. Njegove oči bile su tužne, a kutovi usana blago podignuti, kao da će se još malo nasmešiti. Delovao je kao da je radovao tome što vidi onog ko je došao kod njega. Ali na grobu su ležale sveže karanfili. To je bilo čudno, obično roditelji njenog muža uvek zovu da zajedno odu na groblje. Iako, možda su to bili njegovi prijatelji.
Tomo, probijajući se kroz sneg, išla si do groba svog muža. Otvorila si malu ogradu, pogledala portret muža. Njegove oči bile su tužne, a kutovi usana blago podignuti, kao da će se još malo nasmešiti. Delovao je kao da je radovao tome što vidi onog ko je došao kod njega. Ali na grobu su ležale sveže karanfili. To je bilo čudno, obično roditelji njenog muža uvek zovu da zajedno odu na groblje. Iako, možda su to bili njegovi prijatelji.
Nekoliko trenutaka kasnije, prišla je mlada devojka sa malim detetom.
– Tamara, Zdravo. Izvinite na direktnosti, ali ja sam ljubavnica vašeg muža. Razveli smo se pre nego što se desila ta strašna nesreća u kojoj je poginuo. Za dete nije znao. Ovo je njegovo dete, zove se isto kao tata – Kostja, ima 2 godine. Verujte mi, voleo je samo vas…
– Šta… Kako se usuđujete, šta želite od mene?
– Tamara, molim vas, poslušajte me. Uzmite Kostju sa sobom… Nemam mnogo vremena, lekari su rekli da mi ostalo još nekoliko meseci. Ne znam kome da se obratim.
Imam vaš broj, uzela sam ga od vašeg muža dok je spavao. Samo za svaki slučaj, ali mislila sam da je bolje da vam kažem istinu.
Tama se uplašila, imala je pomešane osećaje. Saznala je da je njen muž varao, još ta beba, i ljubavnica koja će uskoro umreti. Onda je jednostavno pobegla sa groblja, sela u auto i otišla kući. Mesec dana kasnije, nazvala ju je starija žena i drhtavim glasom obavestila je da je ljubavnica umrla. Bila je to njena majka, i zamolila je Tamaru da dođe po Kostju.
Tama je pomislila da dete nije krivo.
A još je bio i rođak njenog muža, brat njenog sina. Bilo bi tužno da se njen rođak nađe u dečjem domu. Tamo je otišla. Kada je ušla u stan, primetila je da je starica potpuno iscrpljena, verovatno nije imala mnogo vremena. Bilo je jasno da nije mogla da se brine o dvogodišnjem detetu. A Kostja je bio prava kopija svog oca. Tamara je uzela dečaka u naručje, bio je smiren. Pokupila je njegove stvari, dokumenta i odvezla ga kući.
Isprva je bilo teško biti u društvu tog deteta. Čak je prosuo kašu. Tamara je postala ljuta na Kostju, počela je da viče. A dečak je prišao, suze su mu krenule niz lice.
– Ne viči, mama, – rekao je dečak.
Tamara je uzela Kostju u ruke i čvrsto ga pritisnula uz sebe. Nema stranih dece.
