-Serhije, zbog tebe sam imala strašan dan na poslu! – Sa ogorčenjem je došla Zoja kući i počela da skida kaput.
-Šta se desilo, Zoja? Šta je bilo? – zabrinuto je pitao muž. Zoja je brzo otišla u kuhinju, sela za sto i rukama podržala čelo.
-Ja sam tako ljuta, a gore je samo rođena, – tiho je rekla Zoja, ne podižući oči. Serhij je odmah postavio sto, i stavio na tanjir prženi krompir koji je pripremio posebno za Zoju.
-Pa šta ti se desilo, i u čemu sam ja kriv? – pažljivo je počeo muž.
-Sve je tvoja krivica, Serhije. Seti se šta si mi jutros rekao?
-Želeo sam ti lep dan, kao i obično.
-A pre toga šta si mi rekao?
-Da će biti sunčano vreme, ali onda je počela kiša. Pa nisam ja kriv, na televiziji su rekli da će biti vedro. Da li si naletela na kišu?
-Ne, uspela sam da stignem na vreme. Ali nije u pitanju vreme, razmisli bolje.
-Pa nisam ti valjda rekao nešto loše?
Sama već reci, u čemu je stvar?A u tome što me danas šef pozvao. I kaže, kao, treba da me postavi na viši položaj, i postavio me za šefa odeljenja. A ti si mi jutros rekao da sam na poslu zaslužila više.Pa to je odlično, Zoja, unapredili su te!Ne, Serhije, to nije odlično. Ne mogu da podnosim da upravljam ljudima. Kako ću ja sa tim da se nosim? A onda će biti i više posla, ko će da hrani decu?
Pa ako nisi primetila, krompir koji sada jedeš, ja sam ispržio.Tako da ću i decu hraniti, i naučiću ih da kuvaju. Ipak nisu više mali. Provešćeš više vremena na poslu, ali na poslu koji voliš. A to što ne voliš da upravljaš ljudima, ti nećeš da im naređuješ, već ćeš davati preporuke, oni će sve sami da urade. Svi te vole na poslu, neće biti problema.
-O, Serhije, hvala ti na podršci, već mi je lakše.
