Bio sam obična devojka koja je uvek mislila da su te priče o skandaloznim razvodima, prevarama i prevarenim ženama daleke od nje. Nikada nisam imala dugoročne veze. Zapravo, nisam imala ni veze. Samo nekoliko avantura, koje nisu ni postale ozbiljne. Ali onda sam iznenada upoznala Antona.
Odmah sam osetila da je on, baš onaj, kojeg sam uvek tražila. Nisam imala idealizovane slike u glavi, nisam imala neki tip, ali Anton je postao taj ideal, prema kojem sam upoređivala sve oko sebe. Upoznali smo se na stanici. Izašla sam iz autobusa sa kesama namirnica i jedna od kesa se pocepala. Anton je prošao pored.
Pomogao mi je da sakupim proizvode i preselim ih u drugu kesu. Zatim mi je pomogao da donesem kupovinu do mog ulaza. Razgovarali smo kao da se znamo ceo život. Na ulazu smo razmenili brojeve. Onda smo se dopisivali noću, nisam ispuštala telefon iz ruku ni na trenutak.
Veći deo vremena smo se dopisivali, a ostatak vremena sam čekala da on napiše. Mesec dana kasnije počeli smo zvanično da se viđamo, a još šest meseci kasnije ostala sam trudna. To nije bilo planirano, ali sam plovila u oblacima od sreće.
-Dragi, možda je vreme da ozvaničimo našu vezu? Ne želim da naše dete raste u nesavršenoj porodici, – hrabro sam rekla.
-Stići ćemo, zašto da žurimo? Do venčanja treba da se pripremamo polako, bez žurbe, – rekao je. Iskreno, nakon tih reči sam se smirila i čak zaboravila na venčanje. Znala sam da ćemo se sigurno venčati i od same pomisli na to bilo mi je bolje. Jedino što je Anton imao takav posao da je 4 dana bio kod kuće, a 3 dana na poslu. Ali to me nije smetalo. Radio je za dobrobit naše porodice, za našeg malog. Tako sam mislila… Jednog prelepog dana, dok je Anton bio na poslu, odlučila sam da idem u park da pročitam na svežem vazduhu. Našla sam udobno mesto, otvorila knjigu i potonula u čitanje.
Odjednom sam čula poznat glas. Bio je toliko poznat da sam odložila knjigu, podigla oči i nekoliko metara dalje stajao je Anton sa nekom mladom ženom, mahao je rukom dečaku.
-Tata, kupi mi gaziranu vodu, – povikao je dečak.
-Ljosa, već si pio danas, dosta ti je, – odgovorila je žena.
Zatvorila sam lice rukama i potrčala kući. E, pa, ispada da Anton radi… a ja, budala, mislim zašto me ne poziva na brak. Sledeće večeri vratio se “s posla”. I ja sam napravila histeriju. Pa, nisam mogla da se nosim sa emocijama…
-Da, već sam oženjen. Zbog toga se nismo venčali. I šta vičiš? – bez imalo griže savesti, mirnim tonom je rekao Anton.
Nisam ni trenutka razmišljala. Spakovala sam se i preselila kod svojih roditelja. Hvala Bogu, oni su me od početka podržali i prihvatili me trudnu bez ikakvih opomena i predavanja. Sa Antonov više nikada nismo imali kontakt, nismo se viđali ni zvali. On ne zna kako je ispala naša sudbina sa detetom, kako i gde živimo, ali možda je to i bolje. Možda je sve tako trebalo da se dogodi…
