Dok smo bili mladi, moj muž i ja smo poštenim radom zaradili za trosoban stan. A kasnije, bliže penziji, počeli smo razmišljati o tome da bi bilo bolje živeti u kući na selu. Tako bi svima bilo dobro. Nama bi bio naš vrt, jer volimo da se bavimo povrtnjacima i cvećem, a deca sa svojim porodicama mogla bi dolaziti kod nas u goste, uživati u prirodi, a unuci bi kod nas rasli zdravi i jaki.
Tako smo odlučili da kupimo kuću, pogotovo jer smo imali značajne uštede. Prodali smo veliki stan i kupili dvospratnu privatnu kuću. Imali smo dvorište koje smo pretvorili u baštu, postavili staklenike, svuda su rasle cveće – prava lepota.
Kad su se unuci pojavili, sin i ćerka su sa svojim porodicama dolazili kod nas svakog vikenda. Imali smo veliku i složnu porodicu – roštiljali smo i uživali u životu na prirodi.
Ali nedavno, kada su ćerka i zet došli kod nas u goste, slučajno sam čula njihov razgovor. Htela sam da im donesem tanjir toplih pogačica na balkon, ali sam se saplela o zavesu i zastala. Oni me nisu primetili. Čula sam kako pričaju:
– I šta ćeš raditi kad njih ne bude? Šta ćemo sa tolikom velikom kućom i placem?
– Šta ima tu da se razmišlja? Odmah ćemo prodati.
– Super. Imam baš poznanika agenta za nekretnine, može da proceni vrednost.
Kada sam to čula, skoro su mi pogačice ispale iz ruku. Sve sam ispričala mužu, ali smo odlučili da ćerki ne kažemo da znamo za njihove planove. Naš sin mnogo voli našu vikendicu. Naziva je mestom svoje energije. Zato smo odlučili da vikendicu prepišemo njemu. On sigurno neće prodati ono što su njegovi roditelji s tolikom ljubavlju i trudom gradili svih ovih godina.
