– Petrovi, kada ćeš već da uzmeš svoje kofere? Mesec dana je prošlo od razvoda, a oni još uvek leže ovde. Šta pričaš? Nedostaješ mi?
– Šta pričaš, poludeo si? Čim su se vrata za tobom zatvorila, prvi put sam osetila sreću.
– A ti kako? Da li si našla neku novu?
– Pa ja sam se spremila za sastanak. Sve je u redu. Sutra ćeš već uzeti svoje stvari.
Olena je gledala kroz prozor, pijući preostalu kafu. Naravno, slagala je o sastanku. Pa, tu je Valik, koji ne može da se smiri: poziva je na pozorište, pa na večeru. Ali, da li je video u ogledalu? Oleni je već 43, i ona nije planirala da odustane od nade.
Ali joj je stvarno olakšalo. Ne mora više stalno da sprema, pere prljave stvari, čisti za mužem. A svi ti skandali… dosadili su. Da li bi joj deca pomogla? Oлена nije znala. Ima mlađeg brata, koji je rođen sa ozbiljnim problemima.
Cela deca je posmatrala kako su se njeni roditelji mučili sa Egorom. Pošto je sva pažnja bila posvećena bratu, Oлена je jednom predložila da ga odvedu u specijalni lečilišni centar. Ali majka ju je izbacila iz kuće sa rečima: “Bezdusna, bezosećajna.” Dugi niz godina je strahovala od naslednosti, ali ostala sama, odjednom je shvatila: toliko želi dete.
Sa mužem se razvela jer ju je varao. Zatim je došlo do razvoda, ali mama Lena nije podržala.
– Petrovi, zašto nisi došao juče? Ah, sastanak, šta pričaš… Slušaj, razmišljala sam o detetu. Ipak si bio u pravu: trebalo je da imamo dete.
– Šta? Ideš? Zašto?
Muškarac je uleteo u kuću, zagrlio Olenu – i počeli su da se vrte u hodniku:
– Olena, tako te volim. Ne možeš ni da zamisliš. Nikada više neću otići od tebe. Nikada. Obećavam.
Nakon 9 meseci u porodici Petrovića desio se dugo očekivani događaj: rođeno je zdravo i veselo dete, Antoška.
