Nastao je dugo očekivani dan – otpust iz porodilišta. Rođake obično unapred obaveste u koliko treba da dođu, dok se svi dokumenti završe. Ja sam muž ujutro nekoliko puta zvala, obavestila ga da ne kasni, danas je za nas veoma važan dan. – Da, draga, sve se sećam. Ne brini, sada ću održati planerski sastanak na poslu i odmah ću doći kod tebe.
Prema proračunima, trebalo je da stigne na vreme. I evo, stigao je taj važan trenutak, kroz prozor je bilo vidljivo da su svi rođaci stigli i čekaju srećne mame. Videla sam svoje roditelje i roditelje muža.
Brzo sam sišla do njih, odmah su počeli da me grle, čestitaju. Poklonili su mi mnogo šarenih balona. Mama je čak zaplakala jer je bila toliko dirnuta. Pokazala sam srećnim bakama i dekama dragoceni klupko sreće, koje je ležalo tako slatko i gledalo ih velikim očima.
-Kakva lepota, pa cela je naša ćerka. – A oči, kako su izražajne, kao kod našeg sina. Baka su počele da se svađaju kojoj deo lica pripada. Ali mene je brinulo nešto drugo – gde je muž? Zvala sam ga sto puta, nije odgovorio. Onda je počeo da zove ljuti svekar – takođe nema odgovora. Još sam se nadala da će uskoro doći, da će potrčati. Ali njega nije bilo i nije bilo. Sve mame sa porodicama su već otišle kućama, a mi smo stajali i čekali nešto.
Na kraju, moji živci jednostavno nisu izdržali, i sela sam u auto mojih roditelja. Otišli smo kući. Čak nisam uzela ključ od kuće, nisam očekivala da muž neće doći. Nekako sam uspavala ćerku na krevetu roditelja, a sama sam počela da plačem, prošlo je nekoliko sati, već je pao mrak. Tako sam, u suzama, zaspala. Probudio me je telefonski poziv – naravno, muž.
Nisam uzela slušalicu. Sat vremena kasnije već je stajao na pragu vrata mojih roditelja, sa velikim buketom cveća, i izvinjavao se. – Zašto nisi došao, celog jutra sam ti zvala? – Pa izvinjavam se, samo sam zakasnio… a onda su došle neke stvari i na kraju sam zaboravio. – Zaboravio? Zaboravio si da ti je rođena ćerka? Tresnula sam vrata pred njim. Bilo je jako neprijatno, čak nisam znala – da li da mu oprostim ili ne.
