– Zdravstvujte, devojko, vi slučajno niste iz 16. stana? – čudni čovek starije dobi obratio se Alli.
-Iz 16, a šta?
-Imam ponudu za vas.
-Slušam.
-Ne biste li želeli da mi prodate stan?
-Trenutno ne planiram.
-Puno ću platiti, naći ćemo vam dobar stan bilo gde.
-Zvuči privlačno, – rekla je Alla, misleći za sebe: ‘Još jedan prevarant, znam takve’, – Ali ne, moj odgovor je – ne.
-Nemojte žuriti, razmislite. Ovdje je stan star, a vi imate dete koje raste, sigurno biste želeli novi trosoban stan. Ili nisam u pravu?
-Ne.
-Ipak, razmislite. Vraćaću se.
Otišao je. ‘Njegova odeća ne deluje’, – Alla je pratila nepoznatog pogleda, – ‘Vau, kakav automobil, čak su mu vrata otvorili’.
A to ko je? Lični vozač? Zašto bi takvom bogatašu moj stan, i kako je on uopšte pomislio da je moj?” To su ljubazni komšije podelili, vole da brbljaju. U kolici se probudila Nastja, vreme je bilo da ustane na ručak. Povlačeći kolica po klimavim stepenicama, Alla je bila spremna da zameni ovaj stan za bilo šta. O čemu su samo ona i Vova razmišljali, kad su kupovali ovu ‘nesreću’.
Alla je nahranila Nastju, i beba je ponovo zasoptila. ‘Biće dovoljno vremena da spremim večeru i malo sredim’, – sa tim mislima Alla je otišla u kuhinju i iznenada je uhvatila za glavu: ‘Možda je to blago. Kuća je stara, u stanu verovatno ima nečega… Inače, zašto bi takvoj osobi trebao ovaj stan?’ Počela je da pregledava zidove, pod: ‘Gde bi mogla biti skrivalica?’ ‘Zanimljivo, šta ako pitam nepoznatog direktno…’.
Hoće li odgovoriti?’ – mislila je Alla, – ‘Naravno da ne… Zašto nisam odmah pomislila da pitam.’
– Vova, imam dve vesti, – Alla je ljuljala Nastju pored stola sa vrućom večerom.
– Nadam se dobrim.
– Ne znam, možda.
– Vezane?
– Nije smešno. Ne.
– Pa reci onda, – Vova je uzeo kašiku i pomerio tanjir bliže.
– Danas mi je prišao jedan čovek…
– Zakačio se?
– Vova je spustio kašiku.
– Prilazio je, – kimnula je Alla, uopšte je planirala da ozbiljno razgovara, ali to je Vova, sa njim ozbiljno ne ide.
– Taak – izgovorio je čovek.
– Hoće da kupi naš stan.
– Tako? A zašto? A koliko će platiti?
– Platiti puno. A zašto nisam pitala. Ali rekao je da umesto toga možemo kupiti trosoban, dobar.
– Ne verujem.
– I ja mislim da je obmana. Ali, Vovo, razmisli, kuća je stara. Možda ovde nešto vredi. A mi živimo i ne znamo…
– Da, – produžio je Vova, – A gde, interesantno?
– Ne znam. Ti si gazda u kući. Možda da kucamo po zidovima?
Nekoliko dana Alla i Vova su kucali po zidovima, pažljivo gledali sve police, pločice, daske, tražili tajne ručice i brave. Ništa.
“Koliko je vlasnika bilo, ovde već ni tajni ne može biti,” – pomislila je Alla. – Možda da rizikujem, prodam, – počela je da se naginje toj misli i nagovarala Vovu. – Moram sama da pogledam kupca. Tako su i odlučili. Ako se nepoznati pojavi, Alla će mu predložiti da razgovara sa mužem.
Prošao je skoro mesec dana. Prolećno sunce je sijalo na klupe dečijeg igrališta. Alla je ljuljala Nastju.
– Alla, Dobar dan, – danas je izgledao još bogatije i elegatnije. – Vratili ste se?
– Da, obećao sam da ću se vratiti. A jeste li razmislili?
– Da, razmislili smo. Da li biste bili voljni da raspravite ovo pitanje sa mojim mužem? Strašno je za mene da donam ovakvu odluku sama.
– Zašto da ne raspravimo? Sa zadovoljstvom. Dogovorite sastanak i vreme.
– Dođite kod nas u 6 sati večeras, ako vam odgovara.
– Večeras odgovara, – ustao je i, spremajući se da ode, okrenuo se, – zovem se Fedor. Izvinjavam se što se ranije nisam predstavio.
Ispred Fedorove luksuzne mašine ponovo su se otvorila vrata, a automobil ga je odvezao u nepoznatom pravcu.
Tačno u šest, ni minut ranije, ni minut kasnije, zazvonio je telefon na stanu broj 16.
– Dobar dan, – Vladimir je pružio ruku.
– Dobar, mladi čovek.
– Prolazite. Sedi. Neću dugo. Pitaću glavno. Zašto vam, takvom, izvinjavam se, bogatom, treba naš stan? Da li ovde ima blaga?
– Vova, molila sam…
– Pa šta, Allo… dobro pitanje! Reći ću vam više: čudim se što me o tome niste pitali ranije. Stvar je u tome što… može se reći da sam bogat.
Po vašim merilima, bogat. Napravio sam biznis, imam firme, imam porodicu, decu, mogu sebi mnogo da priuštim… Ali čak i takav kao ja ima vrednosti koje ne možete opisati rečju “novac”… To je nešto što s vremenom i godinama postaje samo vrednije. U ovoj kući je moj otac nekada živeo, kada sam se ja rodio. Ovde sam proveo nekoliko godina svog srećnog detinjstva, dok je mama bila živa. Razumete: drage su mi ove uspomene. Želim ponovo da se vratim u njih.
Moj život nije bio lak. Oženio sam se posle četrdesete, kada sam bio siguran na nogama. Sada su moja deca odrasla, mogu da se brinu o sebi. A ja sada mogu da se opustim i priuštim sebi neke sitnice. Kako želim da uredim moj svet ovde, gde sam bio srećan. Tu nam je stajao sat sa klatnom. A ovde je ljuljaška. Otac je voleo da čita knjige u njoj. I drveni prozori, ne volim plastiku, iako je moderna. Prišao je prozoru: “Pogledajte, hrast. To smo sa ocem sadili, žiro kod kuće, u saksiji smo ga klijali…” Pa to je moja priča.
Šta kažete? Fedor se okrenuo prema Alli i Vladimiru. Vladimir je pažljivo slušao:
– Pa, nisam protiv. Samo da bude sve pošteno.
– Naravno, pošteno. Sve ide kroz banku. Verujete li banci? Treba samo da izaberete opciju za novi stan. Mislim da bi vam odgovaralo trosobno, sa individualnim rasporedom?
– Odgovara. Koji je rok?
– Mislim mesec dana. Predaćemo dokumenta nekoj agenciji, oni će sve pripremiti, ili ako želite, možete sve da pripremite sami, ako vam je lakše.
– Ne razumem u tome ništa. Lakše mi je sa agencijom, – rekla je Alla, – Samo da se dogovorimo, mi biramo agenciju.
– I tako smo odlučili, za mesec dana ćemo se dogovoriti. Novi stan, koji je tako iznenada došao u život mlade porodice, bio je tako lep da je bilo teško poverovati da to zaista može da se dogodi. ‘To su divni ljudi, troše pare da kupe uspomene…’ – pomislila je Alla.
Često, šetajući svojim starim krajem, gledali su u prozore ove tajanstvene stanove i ponekad su videli svetlo. Kroz tamne zavese probijala se jasna žuta svetlost, koja nije ličila na druge, bila je posebno topla. Verovatno ta osoba, koja je mnogo toga videla u životu, sedi u ljuljašci sa zanimljivom knjigom i vraća se u uspomene.
