Nedavno je ćerka okupila nas za prazničnim stolom: želela je da saopšti dobru vest, čak dve. Mi živimo u stanu petoro: ja, moj muž, ćerka, zet i unuk.
Stan nam je, iako trosoban, ali živeti sa dve porodice, kao što je praksa pokazala – nepodnošljivo. Venčali su se kada je ćerki stomak već skoro bio na čelu. Brzo su organizovali venčanje i odmah su se preselili kod nas.
Mi smo im tada rekli da će najbolje rešenje biti da štedite za stan – za prvi ulog za hipoteku. Ali, očigledno, niko nas nije slušao. Sedili smo za stolom, ćerka se širila od osmeha.
Na trenutak je čak delovalo kao da su nas konačno čuli: – Mama, tato, trudna sam. Da, kupili smo auto. Ali morali smo uzeti kredit. Nisam znala kako da reagujem. Da plačem ili da se radujem? Svi naši saveti da štede – otišli su u vetar.
Niko od njih nema pravo da vozi. Znate li zašto su odlučili da kupe auto? Zato što je neki idiot na poslu rekao da bez kreditne istorije ne mogu da dobiju hipoteku.
Mi sa ocem smo bili besni. Jer ta osoba se nikada neće promeniti. On je već formiran kao budala, i moju ćerku je takvom pravi. Oni su se još uvredili što se mi nismo radovali.
Mi živimo u kutiji; ni da proširimo prostor ili uzmemo stan na hipoteku… A oni pate zbog ovakvih stvari. Drugo dete imaju. Otac je razgovarao sa zetom ujutro, izbacio ga iz kuće. Jer on za ovih pet godina ništa nije postigao. I neće ni postici.
