Jednom smo prijatelj i ja letovali u Sočiju. Na plaži, pored jednog kafića, stajala je kućica sa sladoledom. Sedeli smo u letnjem kafiću, pili svež sok, kada smo primetili da se pored te kućice okupila gomila ljudi.
Prijatelj se zainteresovao, pa smo prišli bliže. Na zemlji je ležala devojka bez svesti. Pored nje je sedela žena i plakala, pokušavajući da je osvesti.
Moj prijatelj se nije zbunio. Uzeo je flašu vode, polio je, opipao puls, a zatim shvatio da mora da joj uradi masažu srca.
Naredio mi je da pozovem hitnu pomoć.
Nekoliko minuta kasnije stigli su lekari i odvezli devojku.
Ali pre nego što su otišli, zahvalili su se mom prijatelju.
Saša je spasio život toj devojci.
Bio sam zapanjen.
Ne zbog njegovog herojskog čina, već zbog toga što je većina ljudi samo stajala i gledala.
Neki su snimali, dok su drugi samo piljili u telo devojke.
Možda ni ja ne bih mogao da odreagujem kao moj prijatelj u toj situaciji, ali najvažnije je da je devojka spasena.
Sledećeg dana smo opet sedeli u tom kafiću i doručkovali.
Odjednom su se pred ulazom zaustavila tri luksuzna automobila.
– Kakva moćna kola. Eh, da je bar jedno takvo moje – rekao je Saša.
Iz automobila je izašlo šest muškaraca kavkaskog izgleda. Krenuli su ka našem stolu.
Jedan od njih je upitao:
– Ko je od vas juče spasio devojku?
Pokazao sam na svog prijatelja.
Činilo mi se da su raspoloženi za miran razgovor, iako su izgledali veoma strogo.
Momci su mu zahvalili i stavili mu u ruku ključeve od jednog automobila.
Ispostavilo se da su ti muškarci braća one devojke.
Nisu mogli da ne zahvale Saši, jer je spasio njihovu jedinu sestru.
Prijatelj još dugo nije mogao da dođe sebi.
Godinama je štedio za auto, ali nikako nije uspevao da ga kupi.
