Skujala sam hrane za nekoliko dana. Uveče dođem, a kod kuće ništa nema. Došli su prijatelji ćerke… Posle desetak dana, priča se ponovila. Opet su dolazili prijatelji ćerke – devojke, i opet u frižideru ništa.
Pozvala sam ćerku na ozbiljan razgovor.
Rekla sam joj da ćemo do kraja meseca jesti samo kaše, jer naši prihodi ne mogu da nahrane toliko usta. Nije se previše potresla. Rekla je da će ručati kod prijatelja.
Za sutra sam skuhala samo pirinčanu kašu. Muž i ja smo jeli na putu sa posla. Vratila se ćerka, očigledno lošeg raspoloženja i odmah otišla u kuhinju.
Pogledala sam – guši se, jede kašu. Jer više nema ničega. Sledećeg dana sam skuhala vermicelli. I majonez sam kupila unapred. Uveče ćerka ponovo s vrata na kuhinju. Tiho jede vermicelli, obilno je začinila majonezom. Ćuti. Ali je tmurna i zamišljena. Nisam je pitala – sazriće, sve će reći.
Pre spavanja sam prišla ćerki, da joj poželim prijatne snove. Spremala sam se da idem, ćerka je tražila da porazgovaramo. Sela sam na njen krevet. Ćerka je počela da priča kako su prolazila njena obilaska kod prijateljica. – Mama, sve sam shvatila.
Juče, posle nastave, otišle smo sa Katjom kod nje. Ušle smo, oprale ruke, već sam želela da idem u kuhinju, ali tada njena baba: “Evo ti jabuka, sedi u dnevnoj sobi, Katja će jesti ovde i tamo će doći.” Ja sam tamo sedela sa praznim stomakom; kada je Katja došla, počela je da priča kako je ručak kod bake bio neverovatno ukusan.
Pozdravila sam se i vratila kući. A ovde pirinač na vodi. Danas sam odlučila da odem do Lenke. Tamo su mi čak rekli da čekam na ulici dok pojedu, pa će me pozvati. Nisam čekala, došla, sela za makarone. Da li ovakve treba da budu prijateljice? Oprosti, mama, sve sam shvatila… Nedelju dana kako nam je frižider pun hrane. Prijatelji ćerke još nisu dolazili.
