Olena je živela pored nas. U porodici alkoholičara. Ponekad su vikali, zalazili kod nas noću, budili Sašku. Aleksandri su postavili dijagnozu sa 8 godina. Od tog dana praktično smo živeli u bolnicama. A kada smo se odmarali kod kuće od lečenja, Olena je redovno bila kod nas, što me jednostavno iritiralo. Ali tiho sam podnosila, da bi Sašenka bila dobro. Kada je Saško spavala, Olena je dolazila kod mene u kuhinju. – Dozvoli da ti pomognem, teta Sveta. Istovremeno su njene oči odražavale takav izraz, kao da se vratila iz koncentracionog logora i počinjala sam da postavljam na sto sve što je bilo u frižideru.
A ja dokoravala sobi za te, što ranije ne pomislila njej narudžovati. Nastao je dan kad su lekari nagovestili da bi joj bilo bolje da ostane kod kuće sa porodicom. U poslednjoj večeri, Saša je rekla: – Mam, spavaj večeras pored mene. – Naravno, draga! Slušala sam njen hrapav dah pored sebe i suze su mi tekle iz očiju. Oboje smo znali da je uskoro neće biti s nama. Ali nismo mogli verovati. – Otpusti me, mamo. Umorna sam! – izgovorila je iznenada Saška. – Šta pričaš, draga? Lekari su još govorili o još jednoj operaciji. Kasnije. – Ne treba mi druga operacija. Veoma sam umorna. Ćutali smo. – Mamo, zašto ne voliš Olenu? Ona je dobra! Moj najbolji prijatelj. Moja mlađa sestrička. – Šta pričaš, šta pričaš, Sašenko? Ko ti je rekao da je ne volim? – Tako mislim. Ona je lepa.
Reci Leni da ću preneti njeno oproštanje. Kasnije je Saška zaspala. Otišla je tiho, u snu. Nisu bilo nikakvih vrisaka, nijedne agonije. Ujutro već nisam plakala. Suze su sve iscurile tokom noći. Olena je došla, kao i obično, iz škole. Primetila je ogledalo pokriveno čaršafom i počela plakati. Plakala je, naslonivši glavu na dovratnik vrata. – Dobro, idem. Izvinite… – cvilila je. – Čekaj trenutak. Uđi. Povedla sam je u kuhinju. Napravila sam sendviče i čaj sa drhtavim rukama. – Rekla je da će ispuniti tvoju molbu. Šta se dešava? Daša je uzdahnula i pokrila usta dlanom. – Ne ćuti. – Sramim se! Ne mogu.
Odnak ja bula napolihlyva i Olena rozpovila meni pro te, scho koly vony z moyeyu donechkoyu hovoryly, yak Oleksandra opynitsya v Bozhomu Tsarstvi, i poprosyt’ Bora daty Oleni inshykh bat’kiv. Cherez misyats’ komisiya z opiky zabrala Olenu. Vona ne plakala. Kolya, yakyy bachyv usyu tsiyu protseduru, skazav: – Yim bulo vse odno. Zabyrajut’, i dobre. Mozhe, my zaberemo yiyi, ha? Oformymo opikunstvo. Harna divchynka. Ya ne mogla poviriti svoїm vukhám. Shcho vin hovoryt’? Vzyaty Olenu? – Podumay pro tse. Tak khotilosya b Sashki. Podumay pro tse! Ya dumala pro tse.
Kolya maye ratsiю, ya tse znala. Proty ya khiba zmozhut’ polyubyty tsu dytynu? Adzhe vona mene postіyno dratuvala. Vona bula zakhvoryuvayuchoyu matir’yu. Ale chy maty maty, yaka yi ne lyubyt’? Ya dovho dumala… Meni ne dozvolyly buty matir’yu. Ya boyalasya narodyty inshykh… – Zgodna. – Ya skazala pro tse cholovikovi za obidom nаstupnogo dnya. Cherez kil’ka misyatsiv my prodyly kvartiru ta kupyly inshyu, podali vid nashoho staroho mistsya prozhyvannya. Dali vid Ivanovykh. Nam udalosya staty opikunamy Olenu. Kolya skazav, shcho spodivayetsya usynovyty yiyi u maybutnomu. A cherez pівrok nezpovidano z’yasuvavsya, shcho ya vаrіtnа. Olena chomus’ strybala ne perestayuchy.
– Ura! Zhyva! Zhyva! Ya dumayu, shcho same tody ya shchyro posmihnulasya do neї. Vpershe. – Chogo rаdіyesh? Dumayesh, shcho dytyna – tse veselo? – Tak! Zvychayno, veselo, titka Sveta! Veselo ta zdorovo! Lentsi vzhe vypovnylosya odynadtsyat’, vona namahalasya meni dopomogty. Tsey fakty povіl’no topyv lyd na moyemu sertsi. Narodylasya zdorova dytyna. My prynesly yoho dо domu, poklaly v lizhechko i zalizly na kukhnyu. Olena zabihla do kimnaty i zavereshchala. Ya kynulasya tudy. – Usmykhayetsya! Mamochka, dyvys’, vin usmykhayetsya!
