Deset godina temu sam se udala. Moj muž je bio invalid, ali je bio skoro potpuno sposoban. Ali nisam ga ničim opterećivala, brinula sam se za njega, volila ga jako, i potom njegova invalidnost se nikako nije manifestovala u životu. Nije smetala našem srećnom braku.
Kasnije sam mu rodila dvoje dece, porodjaj je bio komplikovan. Deca su bila tako lepa, slična njemu. Moj muž je uvek pomagao, ubrzo sam čak počela da radim, kada su deca otišla u vrtić. Odlučila sam da mu pomognem, nije samo njemu da se muči za nas. Zatim treće dete, deca su već otišla u školu.
Ovi porođaji su me koštali skoro života, kao rezultat toga postala sam invalid. Donji ekstremiteti su mi otkazali. Moj muž je godinu dana sedeo sa mnom, a onda je rekao da mu žena invalid nije potrebna, i otišao je kod druge, sa rečima: – Meni takva žena nije potrebna! I uopšte, kako misliš da se brineš o deci u takvom stanju.
Deci je potrebna normalna majka, koja može da hoda i da se brine o njima. Ne uništavaj deci psihiku, ostani ovde, a mi ćemo da idemo. Našao sam im za to vreme odgovarajuću majku. I otišao je, odneo troje dece. Za ovu godinu, uradila sam sve da mi vrate moju decu.
Ja sam ustala na noge, našla sebi posao. Bavila sam se sa najboljim lekarima, to su bili dugi i uporni trenuci. Nisam dozvolila sebi da ležim i ne radim ništa, želela sam da živim sa svojom decom, i da imaju ‘normalnu’ mamu. Sada imamo sud, sigurna sam da ću moći da uzmem decu.
Nisam protiv toga da deca imaju oca, ne želim da ga ograničavam u pravima, samo želim da budem uz svoju decu. Moj bivši muž, on me svim silama prlja iza leđa. Kaže da sam loša majka, a još i laka. Ja, sa svoje strane, nisam zaboravila svoju decu, živela sam i radila – samo da bih bila i ostala njihova mama.
