Mi sa mužem imamo vlastiti biznis, našem sinu je deset godina, nažalost, on se ne pomera samostalno, samo na invalidskim kolicima. Kolja je izuzetno razvijen dečak, a lekari mu daju šansu za oporavak, ali potrebno je stalno zbrinjavanje, a mi sa mužem radimo i ne možemo uvek biti tu.
Zbog toga smo odlučili da angažujemo dadilju za sina, već više od mesec dana smo tražili odgovarajuću kandidatkinju, ali niko nas nije zadovoljavao. Živeli smo u izobilju, dvokatnu kuću smo uvek održavali čistom i tražili osobu koja bi pomagala ne samo sa sinom, već i sa domaćinstvom.
Tako smo neko vreme molili našu rođaku da pazi na Mikolu dok smo mi bili na poslu, ali žena nije mogla da radi dugoročno. Jednog dana, vraćajući se s posla, na stanici ispred naše kuće smo videli stariju ženu. Na ulici je bilo snežno, a jadnica je sedila na hladnom i smrzavala se. Muž je predložio da stanemo i odvezemo nepoznatu ženu, ja sam srdačno pristala. Izašli smo iz auta i videli uplakane oči žene.
– Dobro jutro. Poslednji autobus je već otišao, bezveze sedite ovde, samo se smrzavate, – rekao je muž. – Sinko, ja ne čekam autobus, samo nemam gde da idem… Kćerka me je izbacila iz kuće, a stariji sin je otišao na zaradu, njegova žena me ne voli i ne želi da me vidi. Već ništa ne čekam, samo sedim i razmišljam čime sam zaslužila ovakvo ponašanje svojih dece. Pogledali smo se muž i ja i ćutke odlučili da ćemo je uzeti kod sebe, iz nekog razloga nam je od prvog pogleda ulivala poverenje.
– Znaš, vi ste već čekali – pozivamo vas kod nas, imamo puno mesta u kući, i baš tražimo dadilju za našeg sina, on je u invalidskim kolicima, potreban mu je stalni nadzor, a i oko kuće ćete nam pomagati, – rekla sam. Baba je pogledala nas dobrim pogledom i predstavila se kao Nina Petrovna. Na putu do kuće, baba Nina je ispričala da je sama odgajila dvoje dece, postavila ih na noge. Starija kćerka se rano udala i rodila joj troje unuka, njen muž nikad nije voleo tazbinu i stalno se svađao sa ženom zbog nje. Sin baba Nini je našao ženu koja je odmah postala glavna u porodici, nije volela svoju svekrvu i nije joj dopuštala da se viđa sa njom.
Poslednja godina za penzionerku je bila teška, jer se preselila kod ćerke, a njen muž ju je vređao, gledao je na nju sa strane i govorio da ih samo jede. Jutros baba Nina nije izdržala, kada su je ćerka i zet napali i počeli da je krive za sve svoje nevolje, izbacili su je iz kuće. Bilo mi je žao žene, jer sam videla da ima dobro srce.
Naš Kolja je odmah uspostavio dobar odnos sa babom Ninom, ona je nekada radila kao učiteljica matematike, pa je znala kako da se ponaša sa decom. Dodelili smo joj prostranu sobu i svaki mesec smo joj plaćali platu za brigu o sinu i kućne poslove. Baba Nina je postala punopravni član naše porodice; Mikola ju je zvao babom, zajedno su šetali, vodila ga je na aktivnosti.
Bili smo prijatno iznenađeni kada je naš sin ustao na noge, a sve zahvaljujući babi Nini, ona je svakodnevno radila sa njim, motivisala ga. Od našeg prvog susreta prošle su dve godine; deca babe Nine su nekoliko puta dolazila kod nas, izvinjavali su se majci. Ona im je oprostila, ali nije želela da se vrati, govorila je da je sada njena porodica mi.
