Posle braka, muž i ja smo odlučili da ne žurimo sa pitanjem potomstva. Želeli smo prvo da se stabilizujemo, a onda da razmišljamo o detetu. Naše mame nisu sa posebnim entuzijazmom prihvatile našu odluku. One su bile ljudi starog kova, nisu razumele sav taj haos sa karijerama.
– Sada smo mi mladi, možemo da pomognemo, a kasnije će biti kasno. Bićemo stari i bedravi. I same ćemo trebati negovateljice, da ne govorimo o tome šta će biti sa njima. Ali mi smo bili odlučni. Kupili smo stan, naravno na kredit, ali smo kupili. Kupili smo auto, postigli smo relativno dobar napredak u karijeri. Onda, posle 5 i po godina braka, saznala sam da se u našoj porodici očekuje proširenje.
Buduće bake sa obe strane nisu mogle da se smeste od radosti. Počele su odmah da kupuju sitnice za još nenarodjenog unuka. U početku mi je bilo veoma drago. Mama i svekrva su mi kupile vitamine, odeću za trudnice, razne udobne jastuke, uloške za obuću da me ne boli leđa. Kasnije, saznajući pol deteta, bake su kupile sve proizvode sa polica dečjih prodavnica.
Na kraju smo dobili dva kolica, dva kreveca, brdo dude, zvečke i flašice, i isto toliko igračaka. One su još čekale dok nismo doneli presudu, čiji je poklon bolji. A mi smo samo strpljivo posmatrali šta se dešava. Muž i ja nismo znali kako da postupimo da ne uvredimo nijednu.
Kasnije smo shvatili da je to nemoguće i odlučili smo da uvredimo obe. Prodali smo dva kreveca i kolica i kupili za taj novac ono što nam se više dopada. Naravno, uvredile su se, ali njihova uvreda nije dugo trajala. Muž je već šalio da će nam bake oduzeti sina i vratiti ga samo pred vojsku.
Da budem iskrena, i meni je bilo neprijatno zbog njihove prekomerne pažnje. Ali nisam trebala ništa da se plašim. Kada je dete rođeno, obe bake su kao kroz zemlju nestale. Ali ne odmah. Na otpustu su se sve borile za sina, jedna je uzimala sina, pa druga. Onda su redom nekoliko puta dnevno zvale, davale savete, pitale da li se snalazim i tako to. 1-2 puta nedeljno su dolazile kod unuka, ali kod nas su sedele kao gosti.
Bilo mi je drago: nisu smetale, pokušavale su da pomognu, a ja sam želela da provedem sve vreme sa sinom. Kasnije su bake polako, polako prestale da zovu. Pa mi to nismo pridavali veliki značaj, a trebalo je. Kada je sinu napunio godinu dana, odlučila sam da se vratim sa porodiljskog, ali prvo sam morala postepeno da se vratim u društveni život.
Odlučili smo da započnemo moj povratak u društvo putovanjima na moru. Hteli smo da ostavimo sina kod baka, jer su obe pre njegovog rođenja obećale da će biti samo srećne ako ga ostavimo kod njih. U stvarnosti, bake su samo odmahnule rukom na naš zahtev. Jedna je imala bolove u leđima, druga je imala visok pritisak. Do danas na sve naše zahteve naše mame odgovaraju tako. Nikako ne možemo da shvatimo šta ih je toliko udaljilo od nas, šta je uticalo na to?
