Imam mlađu sestru Viktoriju, koja je moj najveći protivnik, ako se može tako reći, još od detinjstva. Vika je uvek želela da dobije sve i odmah. U poređenju sa mnom, nije volela da deli. Koristiti tuđe – naravno, deliti ili makar praviti nešto svoje – nikako. Kada nam je obema kupljeno bombone, ona je svoju odmah pojela, a potom je govorila mami da me natera da podelim sa sestrom. Morala sam da delim. U detinjstvu su to bile bombone, zatim su počele slušalice, plejere, diskove, odeća, nakit, torbice i tako dalje. Zbog toga sam mrzela sestru. Nikada nisam uzimala ništa iz njenih stvari, a ona je koristila moje više nego što sam ih ja koristila. S vremenom smo odrasle.
Postupno su na promenu jeftinih nakita došle skupe dekoracije, ali sestra nikada nije promenila svoj karakter. Roditelji su mi uvek govorili da je Vika – moja sestra i da sam jednostavno dužna da delim sa njom. Nikada nije bilo pritužbi na nju. Nekako svi su imali zahteve samo prema meni. Na trećoj godini fakulteta našla sam posao, a nakon dve godine kupila stan na kredit.
Sada sam u kreditnom ropstvu, ali znam da se više neću bojati, ako se slučajno neki novi predmet u stanu ne dopadne gazdi, i da neću morati da lutam po različitim iznajmljenim stanovima, tražeći onaj pravi stan i gazdu. Posle kupovine svog stana, roditelji su prestali da mi stalno postavljaju zahteve da pomognem sestri, jer su već shvatili koliko mi je teško sa kreditom.
Ali sestra nije odustajala. Tražila je stan od roditelja, a nije želela da se trudi. Naravno, bilo joj je lakše da nešto zatraži od drugih nego da zaradi sama. Tada je majka prvi put pokazala sestri njeno mesto. Uvek je dobijala ono što je želela, a sada je mama stavila ruke na bokove: – Hoćeš stan – radi, zaradi, kupi ga, ne želiš da radiš – nađi muža sa sopstvenim stanom. Nismo pomagali sestri sa stanom i nećemo ni tebi. Nama bi pomoć baš dobro došla. Te reči mame bile su kao burence meda na dušu. Konačno, mama je rekla ono što je trebalo da kaže već davno. Već drugu godinu živim u svom stanu i uživam u životu. U životu mi ništa ne nedostaje, nemam se na šta da žalim.
Nedavno se desio incident zbog kojeg još uvek ne mogu da oprostim sestri. Morala sam da odem u drugi grad zbog posla. Imala sam mačku i biljke kod kuće. Ostavila sam ključ kod mame da nahrani mačku i zalije biljke. Vratila sam se posle mesec dana. Sve je bilo u redu, ali sam primetila da su mi veoma često nestajale razne sitnice, kao što su narukvice, ruževi i slično. Mislila sam da sam ih sama pomešala, pa sam se kasnije čudila što su nestale.
Tek kasnije sam shvatila da to nije bilo baš zbog mene. Jednom sam se razbolela i ostala kod kuće. Ležala sam mirno na sofi i tada je zazvonio domofon. Niko mi nije dolazio, pa nisam žurila da otvorim. Zazvonili su nekoliko puta, a zatim su pozivi prestali i počeli su da zvone na vrata. Ni vrata nisam otvorila.
Ustala sam i otišla u kuhinju. Zbog tih poziva već nisam mogla da spavam, pa sam odlučila da makar skuvam sebi čaj. Uzela sam svoju šolju i lenjo se vratila – da odgledam neki serijal u krevetu. Tada sam čula – neko se petljao sa ključevima na vratima. Zaledila sam se na mestu. Strah me oblio od glave do pete. Vrata su se otvorila. Stajala sam na vratima kuhinje. Nije bila mama, već Vika. Ona je mirno izula čizme, otvorila moju fioku u kuhinji i počela uporno da nešto traži. Vika me nije primetila, jer sam stajala iza zida, praktično nisam bila vidljiva. Od iznenađenja sam samo stajala nepomično i posmatrala šta se dešava.
Posle toga, Vika je otišla prema mojoj spavaćoj sobi i na putu me ugledala. Najpre je stajala u krug, zatim je počela nešto da migolji, obula svoje patike i otišla. Došla sam sebi i pozvala mamu. Ona je rekla da je došlo do nekog nesporazuma, jer moji ključevi nisu bili ni kod koga osim kod nje. Ali barem je mama obećala da će popričati sa Vikom. Moja sestra je kasnije sama objasnila.
Ispostavilo se da je ta pametnica napravila duplikate mojih ključeva dok je dolazila sa mamom u moj stan, dok me nije bilo. Pošto je Vikica smatrala da ja imam sve, a da se bahato ne delim, odlučila je da sama sve uradi – uzimala bi sitnice svaki put kad bi išla iz mog stana. Naravno, kod mene je sve bilo u izobilju, ne bih ni primetila. Mama me moli da oprostim Viki, jer, po njenom mišljenju, sestra nije učinila neki strašan zločin. Ja nisam raspoložena da je oprostim. Da je bilo po mojoj volji, ja bih je uopšte prijavila policiji.
