Mi i Sergej smo se venčali pre petnaest godina. Odmah sam shvatila da nikada nećemo imati dobre odnose sa svekrvom. Dugo vremena nismo imali decu. Na sreću, on je bio biznismen, radio je kao direktor uspešne kompanije, pa smo uradili preglede, izlečili se, i ubrzo nas je život nagradio sinom i ćerkom. Ja sam odgajala decu, a muž je radio. Ova šema nam je odgovarala. Moja mama je živela u drugoj zemlji, pa nisam očekivala pomoć od nje. Ali svekrva jednostavno nije želela da pomogne.
Ona me nije volela, a unuke je ignorisala. Još pre petnaest godina smatrala me je nedostojnom njenog sina, mislila je da sam s njim samo zbog novca, upoznavala je sina sa ćerkama bogatih roditelja, ali Sergej je izabrao mene.
Jednom, vraćajući se večer od kuće, pronašla sam na komodi poruku i primetila da je stan prazan, da Sergejove stvari nisu tu. On je otišao, ostavio mene i decu. Na papiru je pisalo: „Imam drugu. Ti si snažna žena, snaći ćeš se. Ako možeš, oprosti mi. Ne traži me.” Pozvala sam ga, telefon je bio isključen. Otišao je, ostavio me bez ičega. Nisam primetila nikakve promene u njegovom ponašanju.
O tome da ima drugu, nisam ni slutila. Odlučila sam da pozovem svekrvu. „Ti si kriva za sve! Ja sam prvobitno sumnjala da će sve ovako završiti, zato sam bila protiv. Za šta sam kriva, nisam ni shvatila. Jedino je očigledno to da sam ostala bez ičega – i sa decom.
Čime ću ih hraniti, od čega ćemo živeti – pojma nemam!” Setila sam se da sam pre braka povremeno pisala kursne i diplomske radove. Počela sam se time baviti…
A nekoliko meseci kasnije neko je pokucao na vrata. Otvorila sam, bila je to svekrva, koja je ispričala da je nova izabranica njenog sina obmanula njih, opljačkala ih i nestala, ostavila ih bez ičega, baš kao što su oni mene tada ostavili. Svekrva me je molila da je pustim na neko vreme. I sada ne znam: da li da postupim kao ona prema meni tada, ili da oprostim?
