Moj tata je otišao iz porodice kada sam imala 5 godina. Ne znam zbog čega i kako, ali samo se sećam da su svi moji uspomini sa tatom bili dobri, što se ne može reći za moju majku. Da je to bilo moguće, volela bih da obrišem svoju memoriju, da ne pamtim ono što se dešavalo u mom detinjstvu.
Mama nije mogla da živi bez muškaraca, pa su se u našem domu povremeno pojavljivali novi ‘tate’. I tako je došao on, moj otac. Bio je tako strašan na licu, pravi izrod. Ali mama je svejedno bila ravnodušna prema izgledu, bilo je važno da u kući bude muškarac.
Ovaj ujak mi odmah nije bio simpatičan. Ponašao se veoma grubo ne samo sa mnom, već i sa mamom. Ponekad je sebi dozvolio da podigne ruku. Ali ona nije žalila i sve je trpela. Držala se za njega kao da je on jedini muškarac na svetu. Sa mnom se otac ponašao veoma ružno, nazivao me kozom ili ovcama.
Zapamtila sam zauvek tu strašnu večer. Mama je ostala na poslu, a ja sam došla kući. Otac je sedeo ispred televizora i nešto pio. Ušla sam u sobu, presvukla se i legla da spavam. Samo, nisam mogla da zaspim. Otac je ušao u moju sobu, seo na krevet i počeo da mi govori kako sam lepa i mlada.
Zgrabi me za nogu, a ja sam ga odgurnula svom snagom, skočila iz kreveta i pobegla napolje. Dobro je što je moja prijateljica živela u drugom ulazu. Te noći sam ostala kod nje. Sledećeg dana sam ispričala mami. Razumela je da govorim istinu. Ali samo je plakala i govorila da ništa ne može da uradi. – Pa kako ne možeš? Jednostavno ga izbaci iz naše kuće!
– Ti ne razumeš kako je živeti bez muškarca. Ovaj odgovor od mame zapamtila sam zauvek. Ostalo mi je nekoliko meseci do kraja škole, a zatim sam sa prijateljicom upisala univerzitet na budžet. Upisale smo se u drugi grad, a ja sam paralelno počela da radim kao konsultant u prodavnici. Tako je počeo da se popravlja moj život. Samo od trenutka kada sam otišla, mama se čak nije interesovala gde sam i šta se sa mnom dešava.
