Ne komuniciram sa roditeljima i starijom sestrom već više od deset godina. Nesrećna sam ćerka i to sam već davno shvatila. Njihov pristup je takav – jedan ima sve, a drugi ništa. Zoji je bilo šesnaest kada je starija sestra Alla ostala trudna i odlučila da se uda.
Ali imala je dvadeset sedam, i roditelji su odlučili da joj poklone stan, dvosoban. Bili su mladi, dobro su zarađivali, i nije im bilo žao da naprave takav poklon za ćerku, čak su uradili i renoviranje, kupili nove nameštaje. – A šta je sa mnom?
Da li da ti poklonimo stan?” – pitala je Zoja. – “Još uvek si u školi. Kada odlučiš da osnuješ porodicu, onda ćemo pričati.” Prošle su nekoliko godina. Zoji je bilo dvadeset, studirala je na fakultetu.
Nije planirala da se uda, ali želela je da živi odvojeno od roditelja. Kada je ponovo otvorila ovu temu, finansijska situacija u porodici se već promenila. Biznis više nije bio tako uspešan kao pre. Roditelji nisu mogli sebi da priušte da joj poklone stan. – “Kada nas više ne bude, ovaj stan će ostati tebi. Čak je i bolji od sestrinog.
Trosoban je i košta malo više. Dok budemo zajedno, u starosti ćeš se brinuti za nas.” – “Onda to nekako sredite.” Sestra je takođe naslednik ovog stana.
– “Da sredimo pravno? Misliš da će sestra tražiti svoju deonicu? Ima svoj stan, zašto bi joj trebalo još tvoj?” – “Ima dvoje dece. Stan nikad nije suvišan,” pomislila je Zoja. – “Uglavnom, imala sam dovoljno pameti tada da shvatim da oni obožavaju sestru.
U to vreme muž sestra je imao loše poslove. A roditelji, uprkos lošoj finansijskoj situaciji, pomagali su im novcem, praktično ih izdržavali. A meni ništa nisu pomogli. Već deset godina plaćam hipoteke, još pet godina ću. A u mojim godinama već nemam zdravlje. Nemam dvosoban stan kao sestra, ali ništa: snaći ću se.
