Pre pola godine, Mila je otišla od kuće. Njenu odluku nisu razumeli ni muž, ni deca, ni roditelji. Svi su mislili da ima uzoran brak, pa su osudili njen postupak. Sve se nekako desilo samo od sebe.
Mila je sedela na poslu, dan se bližio kraju, i shvatila je da ne želi da se vrati kući. Ništa dobro je tamo nije čekalo, samo svakodnevni život i potrošački odnos. Deca su već odrasla, sinu je osamnaest godina, a ćerki dvadeset i pet. Ćerka je već udata, živi odvojeno. Muž je doživljava kao besplatnu sluškinju, čija je osnovna funkcija da održava čistoću i udobnost u domu.
Između njih već dugo nema ničega emocionalnog. Sin je obraća samo kada želi da jede, kada mu trebaju čiste košulje ili kad mu nedostaju pare. Mila je sedila i mračila o svom životu.
Odjednom je u kancelariju ušao Pavle, koji radi u susednom odeljenju. Pitao je zašto sedi ovde kad je radni dan završio. Mila nije ni sama znala šta ju je snašlo, ali je odjednom uzela i podelila sa njim svoja razmišljanja.
Pavle, stideći se, predložio je da ostane kod njega. Dugo joj se sviđao, ali nije ništa očekivao, znajući da je u braku. Mila je na početku bila zbunjena, ali je pristala. Reći ćete da je u pitanju pad moralnih principa. Samo, spavali su u različitim sobama. A ujutro je Pavle pripremio doručak.
To je bilo izuzetno za Milu, ali vrlo prijatno. Okružio ju je pažnjom, pa je Mila tako i ostala da živi kod njega. Deca, muž i roditelji su nakon toga prekinuli svaki kontakt sa njom. Ali ona je, u svojih četrdeset godina, prvi put stvarno srećna.
