Ostala sam trudna od svog dečka. I bez deteta, imali smo ozbiljne planove, želeli smo da zasnujemo porodicu, ali iznenadna trudnoća ubrzala je naše planove. Nismo uspeli da uštedimo novac i kupimo stan. Novca bi bilo premalo čak i za iznajmljeni.
Morali smo neko vreme da živimo kod mojih roditelja. Sa njima je živela i moja starija sestra, koja nije bila u braku. Imala je 25 godina i u svojoj samoći krivila je mene samo zato što sam prva izašla u brak, narušivši sve tradicije. Besmisleno je bilo objašnjavati joj da sam želela da rodim dete u zvaničnom braku.
U našem domu gotovo svakog dana bile su svađe i skandali. Nismo mogli da podelimo obaveze oko kuće, a osim toga, majka mi je stalno zamerala što sam se udala za čoveka bez novca. Podršku sam dobijala samo od muža. Situacija se pogoršala posle rođenja deteta.
Sestra se žalila da ne može da spava zbog bebe koja plače, a ujutro mora da ide na posao. Majka nije obraćala pažnju na unuka, a još je i naterala da završavam kućne obaveze. Jedina osoba koja me podržavala bio je moj otac. Meni i mužu je bilo potrebno da se preselimo kod svekrve.
Zbog svoje biološke majke, morala sam da trpim sve uvrede i moralizacije svekrve naredne dve godine. Na kraju, nabavili smo svoj stan, više ne zavisimo od drugih. Ne znam zašto, ali moji rođaci su tek nedavno došli do pameti i sada žele da poprave odnose.
“Dovedi unuka kod nas!” – kaže mama, a sestra se, s druge strane, žali da se slabo viđam s njom. I kako sada da ih sve oprostim i prihvatim? Jedina osoba kojoj sam uvek radovala jeste otac, dok majka nema nikakvo pravo da se žali i osuđuje me.
