Nekada je moja majka napustila svoj stan. Sada živi sa takozvanim našim očuhom. A mi, brat i ja, čak i nakon što smo se venčali, nastavili smo da živimo u maminom stanu. Stan je podeljen na tri dela – za mamu, mene i brata. Dakle, imam pravo da živim u devojčinom stanu.
Moj brat se oženio sa ženom koja mu je rodila dvoje dece. Mislim da na tome neće stati. Ja živim sa svojim mužem i petogodišnjom ćerkom. Živimo u istom stanu – u maminom. Ali svako u svojoj sobi. Sa bratom se već ne viđamo dve godine. Zato što je nemoguće živeti s njim i njegovom ženom. Mama ne uzima ničiji stranu.
Za nju smo svi deca. Za komunalije plaćamo podjednako. Prvo je komunalije plaćao moj brat. Ja sam mu davala novac u gotovini. Kako se ispostavilo, pola godine moj brat ništa nije plaćao i čak je prisvajao moj novac za sebe.
Mama mi tada nije poverovala: kako njen sin može da prevari svoju rođenu majku. Na kraju, sada mi šaljemo mami novac, i ona plaća komunalije za nas. Znam da će oni dobiti treće dete, a ako odem, svoju udelu mogu da zaboravim.
Brat je prvo govorio da će se iseliti iz mamina stana, ali sada kao da je zaboravio svoje reči. Mislim da se to nikada neće desiti. Mi sa mužem sve ovo vreme plaćamo hipoteku. Uskoro će naš stan biti gotov, navodno su graditelji pouzdani. Razmišljamo o svojoj budućnosti. Ali iz stana ne idem nikuda.
Živimo u dve različite sobe, čak imamo i vrata, ali svađe se ne zaustavljaju. Uglavnom se svađam sa snajkom. Onda nam polome bicikl, pa ukradu cipele moje ćerke, pa isključe gas tokom ručka; uopšte, oni me tteraju iz ovog stana. Ali ne nameravam da idem. Takođe, kao i moj brat, imam pravo na svoj deo.
