Neke žene ne cene svoje muževe, smatraju da su oni jednostavno dužni da im sve javljaju, donose platu i nose ih na rukama. Takva žena je bila moja komšinica, koja je mogla pred svima da ponižava muža, da viče na njega tako da su svi komšije dolazile zbog buke da je smire.
Jednog jutra, na moja vrata je pozvonila ta ista komšinica, rekla da joj vratim muža; na moj upitni pogled izjavila je da zna da je muž noću dolazio kod mene. Naravno, znala sam da je ona luda i da može čak i da podigne ruku na mene, zato nisam žurila da je pustim na prag.
Ona, videvši da je ne puštam u kuću, pretpostavila je da je njen muž stvarno kod mene, počela je da viče i napravila skandal. Ne znajući šta da radim, počela sam da je ubeđujem i pokušavam da nađem kompromis u ovoj situaciji, objasnila sam joj da mi njen muž ne sviđa i da ne nameravam da budem njegova ljubavnica.
U tom trenutku mi se činilo da me komšinica razumela, pogledala me je nekako čudno i pitala da li može da mi veruje; pozvala sam je kod sebe u kuću da se uveri da njen muž nije kod mene.
Objasnila sam joj isto tako da žena treba da bude mudrija, da ne treba da se ponaša kao što se ona ponaša. Rekla sam joj da treba da poštuje muža, da ne treba da ga izlaže ruglu pred komšijama ili drugim ljudima.
Komšinica je prihvatila moj savet, požurila da pronađe svog muža, da se izvini pred njim zbog tako grubog ponašanja, ali pre nego što je otišla, rekla je da doručak za muža hladni i da treba da joj preporučim da se vrati kući.
Zatvarajući vrata, jedva sam zadržala smeh, jer je bilo smešno videti kako ta očajna žena traži svog muža kod komšija, smatrajući da je još nekome potreban. Smatram da ako postoji nesporazum u porodici, treba da se pokuša da se sve reši u četiri oka i mirnim putem.
