Bila je nedelja. Nata je bila sama kod kuće. Bavila se kućnim poslovima. Muž Saša s decom otišao je da poseti babu. Nata je morala sve da stigne. Do večeri je bila toliko umorna da je, sedajući na sofu, odmah zaspala. Probudio ju je nagli zvuk zvona. Bilo je tri ujutro. Prišla je interfonom. Iz interfona su dolazili nerazumljivi zvuci.
Prisluhnuvši pažljivije, prepoznala je glas komšije. Bio je jako pijan i zahtevao je da ga Nata pusti u kuću. Naravno, nije otvorila vrata i otišla da spava. Ali pijani komšija nije odlazio od interfona do svitanja. Non-stop je zvonio i zvonio. Deca i muž su se već probudili i nisu mogli da zaspe.
Nata je bila besna. Nekoliko dana kasnije, prišla joj je žena tog bezobraznog tipa. Bila je vrlo bučna i dosadna osoba. Počela je da se ljuti, podigla je viku govoreći da Nata nije pustila njenog muža, a on je celu noć proveo napolju i smrzavao se.
Sada leži kod kuće sa prehladom i visokom temperaturom. Nata je ljutito odgovorila da zbog njegovih stalnih noćnih gluposti cela porodica ne može da spava. I da bi se izbegla takva situacija, neka njen muž nosi ključ od kuće sa sobom.
I uopšte, zašto bi ona trebalo da otvara vrata nekome u tri ujutro? Ali to im nije bio lekcija. Nastavili su u istom duhu. Uvek su zaboravljali ključeve ili dolazili kasno u noć. Vrata su otvarali ili muž Nata, ili njena deca.
Niti danju, niti noću nije bilo mira od njih. Imaju li ljudi pravo da budu tako bezobrazni? Dokle je sve ovo moglo da traje? Pa postoji granica ljudskom strpljenju. I Nata je odlučila da preduzme drastične mere. Isključila je interfonski sistem. Neka zvone koliko žele. Sada ga uključuje samo kada joj dolaze gosti.
