Koliko sam mnogo morala da proživim da bih samo otvorila svoj vlastiti biznis, ali shvatila sam jedno: da sa biznisom nećeš daleko stići, naročito ako nemaš poznanstva. Otvorila sam malu prodavnicu u selu, koja mi je donosila neki prihod, uprkos tome što je prodaja išla dobro, ipak sam morala da dajem proizvode svojim sugrađanima na dug, i najčešće se taj novac nije vraćao.
Pored toga, svaki mesec sam plaćala poreze i davala novac policiji da me ostave na miru. I tada sam shvatila da postoje drski i bezobrazni ljudi koji pokušavaju da profitiraju na tuđoj dobrotu.
Svaki mesec je dolazio predsednik mesne zajednice u moju prodavnicu, govorio je da skuplja novac za pomoć mnogobrojnim porodicama. Svaki mesec sam davala pristojnu sumu, ali sam shvatila da nešto nije u redu i da novac ne stiže do onih kojima je namenjen.
Jednom (AN/K), kada je predsednik ponovo došao da traži novac, tražila sam da mi pokaže spisak mnogobrojnih porodica koje treba da pomognem. Kada sam videla imena alkoholičara, jednostavno sam se razljutila. Čvrsto sam dala do znanja da više ništa neću davati, ako njihovoj deci trebaju školske stvari, mogu da kupim i poklonim, ali novac neću dati.
Odlučila sam da podnesem tužbu protiv ovog predsednika, koji bezobrazno bira meštane sela i traži novac, navodno za njihove potrebe. Ali znam da sav novac ide u njegov džep i odatle im daje samo za flašu rakije.
Želim da stavim tačku na celu ovu priču. Ako oni ne žele da žive normalno i ne cene rad ljudi, treba da budu kažnjeni. Verujem da ću uspeti da postignem pravdu i nadam se da će mnogi meštani sela podržati mene u ovom teškom pitanju. Jer se trudim da postignem pravdu za sve nas.
