Tačno 15 godina sam u braku. Sedeo sam i čekala muža, koji nikada nije došao. Ali danas je bila naša godišnjica, i čekala sam ga u restoranu. Iako, poznavajući njegov karakter, trebala sam da pretpostavim da je on više voleo poslovni sastanak.
Već sam želela da ustanem i odem, kada sam ga ugledala – svoju prvu ljubav. Odmah mi je postalo loše. Na trenutak sam se setila naših srećnih trenutaka, onoga što je uradio – jednostavno me je ostavio. Jednog dana sam saznala da je otišao, a nije mi ni reč rekao.
Kada sam otišla kod njih kući, njegova majka mi je rekla da je otišao da studira i da ga više ne uznemiravam. Bilo mi je veoma loše, i iz inata, nakon 2 meseca sam se udala za njegovog najboljeg prijatelja, koji me je uvek voleo.
A sada me ignorise. Bilo mi je jako teško da se setim svega toga, pa sam se pretvarala da ga nisam videla. Prišao je i počeo da razgovara sa mnom kao da ništa nije bilo. Onda smo nekoliko minuta ćutali, a on mi je sve objasnio.
Ispostavilo se da je on otišao na neki vremenski period na sahranu svog ujaka, a majka mi je sve slagala. Kada se vratio, već sam bila u braku, pa mi nije ništa rekao. Njemu je takođe bilo teško sve to vreme, i on me nije zaboravio. Proveli smo celu noć zajedno, razgovarali, a onda me je zagrlio i poljubio.
Shvatila sam da ga i ja veoma volim. Ujutro sam odlučila da menjam svoj život i da živim sa svojom voljenom osobom. A muž mi tokom celog tog vremena nije ni jednom pozvao. Verovatno nije ni primetio da me nema kod kuće. Poslala sam mu poruku da se više neću vratiti kući i otišla sa svojom voljenom osobom. Tako je to: sudbina na kraju svejedno spaja ljude koji trebaju biti zajedno.
