Moj muž ima sestru. Nedavno smo slavili njen trideseti rođendan. Od prvog dana nismo se slagali, tačnije, nismo mogli da se podnosimo.
Svi rođaci su se okupili u restoranu da proslave jubilej. Dočekali su nas veoma toplo i radosno; to me iznenadilo, jer ranije to nije bilo tako. Pomislila sam da nešto nije u redu i nisam pogrešila. Poklonili smo slavljenici buket ruža i koverat sa novcem. Moja šurjakinja me je čvrsto zagrlila i zahvalila se. Bilo mi je veoma čudno. Poslednjih sedam godina nismo ni normalno razgovarale, a sada me ona tako čvrsto grli.
Nisam mogla da shvatim zašto su nas toliko entuzijastično dočekali, jer u koverti je bila skromna suma.
Gosti su šaptali, govoreći kako je dobar brat, što je sestri poklonio takav poklon, još i koverat sa novcem. Svekrva je podigla čašu i izgovorila tost: “Draga kćerko, čestitamo ti, veoma smo srećni što imaš svoj stan, i što možeš da stvoriš svoj kutak. Imaš divnog brata, on i njegova žena su ti doneli divan poklon.”
Slušala sam i nisam ništa razumela: koji stan? Nešto je ovde pogrešno. Mi imamo hipotekarni kredit, izdajemo stan koji mi je ostala od bake – i jedva spajamo kraj s krajem.Mi nemamo mogućnosti da pravimo takve poklone.
Videvši da muž ćuti, upitala sam šurjakinju ko je odlučio da joj poklonimo stan. Odgovor me potpuno šokirao. Ispostavilo se da je moj muž odlučio da sestri pokloni stan u kojem mi živimo, a koji je pod hipotekom. Obratila sam se mužu i on je potvrdio reči sestre. Rekao je da ćemo se preseliti u bakin stan.
Reći da sam bila šokirana, znači ne reći ništa. Prvo, on je doneo odluku bez da se konsultovao sa mnom, drugo, bakin stan je u katastrofalnom stanju, potrebno je generalno renoviranje. Mislila sam da se šali, nisam mogla da verujem svojim ušima. Sledećeg dana sam spakovala stvari i preselila se kod roditelja. Sada moj bivši muž živi u iznajmljenom stanu.
