Vraćao sam se kući posle posla i sasvim slučajno sreo Olenu. Mi smo se viđali u mladosti, rastali se zbog neke gluposti. Ona je stalno pokušavala da razjasni naše odnose, ja nisam video problem, ali njoj nešto nije odgovaralo.
I evo, skoro 8 godina kasnije, ponovo smo se sreli. Toliko se popravila, a ja već nisam jučerašnji student, nego zaposlen u velikoj firmi. Odlučili smo da provedemo vreme kao u stara dobra vremena. Izašli smo iz autobusa i uputili se ka baru.
Posle toga sam ispratio Olenu do njene kuće, ona je razigrano pozvala na kafu, nisam odbio. Kod nje smo popili sve što je bilo moguće. Noć je bila bez sna, dugo nisam bio tako zabavljen. Ali ujutro mi je pokazala vrata: – Davai, idi. Za sat vremena će se mama vratiti sa smene, šta da joj kažem?
Dobro je što sam bar stigao da se istuširam. Brzo sam izašao iz kuće. Na satu je bilo tek 6 ujutro, na posao idem do 8, tako da nema smisla da idem kući. Odlučio sam da odem u kancelariju, jer je tu blizu kabineta šefa jedan kauč, malo ću da legnem do početka radnog dana.
Pozajmio sam od kolege mali pokrivač, skinuo pantalone da ih ne zgužvam i legao da spavam. Probudim se vrlo osvežen, čak i trijezan. Pogledam na sat, a ono 12 popodne. Svi zaposleni tiho hodaju po kancelariji. Pitao sam šta se desilo. – Šef je rekao da si celu noć radio, pa smo odlučili da te ne ometamo, ipak se trudiš za firmu, – odgovorio je menadžer.
Brzo sam obuo pantalone i otišao kod šefa. On se iskreno nasmejao: – Nasmejao si me, ulazim u naš sivi kancelarijski prostor, a ti bez pantalona hrčeš. Razumem, mladi ste, treba uživati. Ali imaj na umu, ako se ovo ponovi – bićeš otpušten. – Pametan ste, ipak vi čovek, – odgovorio sam šefu i otišao da radim.
