Venčanje je jedno od najsrećnijih događaja u životu ljudi koji se međusobno vole. Prstenovi, gosti, čestitke, osmesi, suze radosti, pokloni… Da, inače, o poklonima! Jer mogu biti prilično neobični i iznenađujući. Na dan našeg venčanja, sa Pašom, svekrva je prišla stolu sa dva blizanca. Deci je jedva bilo četiri godine. Rekla je: „Ovo je moj venčani poklon. Ako ih, ćerko, voliš, moći ćeš postati dobra majka u budućnosti“. Kako je sve počelo?
Sa Pašom sam se upoznala kada sam već završavala fakultet. Bio je ljubazan, kulturan, galantan mladić. Nisam mogla da ne budem zainteresovana za njega. Odnosi su se razvijali brzo. I uskoro smo počeli da živimo zajedno. Ja sam iskrena osoba. Zato sam odmah sve ispričala Paši. O tome da sam odrasla u porodici sa mnogo dece, o tome koliko nam je bilo teško. Bila sam starija ćerka, pa je odgajanje braće i sestara bilo na meni. Naravno, nakon toga nisam želela da imam decu.
Planovi su bili sasvim drugačiji. Sanjala sam o karijeri. Studirala sam na pravnom fakultetu i planirala sam da radim u struci. Takođe sam želela da putujem sa voljenom osobom po različitim zemljama sveta. A i da uživam u životu. A deca – to je odgovornost. Ukratko, nisam žurila. Paša je želeo decu, ali me je savršeno razumeo.
I podržao. Ubrzo smo odlučili da se venčamo. A u to vreme, sestru Pavla je napustio muž. Otišao je kod druge žene i otišli su u inostranstvo. Posle nekog vremena, ipak je zatražio izvinjenje od žene. Devojka je oprostila i otišla kod muža.
Ostavili su kod kuće dvoje dece. Kontakti sa roditeljima nisu se ponovo uspostavili. Venčanje nismo planirali previše raskošno. Venčali smo se i otišli u restoran gde su nas čekali rođaci. I tokom banketa, prišla nam je svekrva sa dvoje blizanaca. Rekla je, gledajući me: „Ovo je moj venčani poklon. Ako ih, ćerko, voliš, moći ćeš da postaneš dobra majka u budućnosti“. Naravno, bila sam šokirana. Svi su znali da ja ne želim decu. Tiho sam gledala decu, a suze su mi bile u očima. Htela sam sve da napustim i pobegnem. Ali to nije rešenje… Prihvatila sam izazov.
Od tada je prošlo pet godina. Deca rastu kulturna, ljubazna, poslušna. I mnogo ih volim. Svoj život ne mogu da zamislim bez tih dečaka. I čak sam zahvalna njihovim roditeljima i svekrvi što su se stvari ovako posložile. Da, inače, sada čekam dete. I ne planiramo da stanemo na jednom detetu. Mnogo sam razmislila. Tako je to sa životom, nepredvidiv!
