Svitlana je rođena malo čudna. Njen brat je bio lepotan, visok, vitak brinet, sivo oči i lep osmeh. Svitlana je bila potpuna suprotnost. Imala je belo kosa, trepavice i obrve gotovo nevidljive, a usne poput tanke niti. Sama devojka bila je mršava i nespretna. Roditelji su se nadali da će se devojka udebljati nakon škole, ali uzalud. Iz škole se niko nije želeo družiti sa Svitlanom, jer joj je toliko nedostajalo da, kao i sve druge devojke, ima momka s kojim može da ide u bioskop ili na ples, koji će joj donositi cveće. Svitlana je slušala priče svojih prijateljica i veoma im zavidela.
Još su i roditelji pogoršavali situaciju: – O, dušo, ko će tebe takvu da uzme, ko će se oženiti tobom? – Svitlana, šta ti je, kako si ti takva rođena, čak je i čudno da nisi rođena od nas… evo, brat ti je lep, a ti imaš problema s izgledom… Svitlani je bilo teško da čuje ovakve stvari od svojih najbližih, želela je barem neku podršku.
Tad ju je drugarica pozvala Svjetlanu u goste kod njenog novog dečka, a kod njega je došao brat iz grada, pa su odlučili da organizuju diskoteku u kući. Svjetlana je našminkala trepavice, ofarbala obrve, lepo se obukla—kao da ništa posebno. Na zabavi je devojka malo popila, a zatim joj je brat dečka Vadim počeo dolivati još i još. Tako su se probudili zajedno ujutro. Svjetlani je bilo jako neprijatno, puno toga nije pamtila, ali je pokupila svoje stvari i istrčala na ulicu.
Prošlo je vreme, i devojka je primetila da joj je stomak porastao, ali ruke i noge su ostale iste, tanke. Majka je takođe primetila promene—zatrudnela si, ili šta? – Da, mama… tako se desilo, nekako slučajno. Izvini me. – Šta pričaš, naprotiv, treba da se raduješ, sada ćemo ovog nesrećnog da te oženimo. I muž i dete će biti. Moralo je da se napravi venčanje, Vadimu to nije bilo baš po volji. On uopšte nije planirao da poveže svoj život sa svetlom Svitlanom.
Dečko je počeo da pije, i sa svakim danom sve više i više. – Sveta, s kim ti to razgovaraš? Našla si ljubavnika? Brzo stavi večeru na sto, umoran sam. – Pa šta pričaš, mama je zvala. Večera je već na stolu. – Nemoj da mi protivrečiš! Poći ću do prodavnice po rakiju, a ti se sakrij u sobi da te ne vidim. Prošlo je vreme, i nakon nekoliko godina Vadim je počeo da diže ruku na Svjetlanu.
Jednog dana, devojka je umorena od svega toga, da je muž ne samo što je ne voli, nego je ne poštuje i ne ceni. Roditelji joj govore da se drži Vadima, jer bolje muža neće naći sa takvim izgledom. Brat se stalno smeška, jer je njemu u životu više sreće bilo s izgledom. Svjetlana je jednostavno pokupila svoje stvari, stvari deteta takođe, srećom, nije ih bilo mnogo. Sela je u voz i otišla, nije to nikome rekla. Na novom mestu počela je da radi kao teta u vrtiću, i tako je počela da živi sama, ali srećno i mirno.
