-Drži, Vovočko, majka ti je poslala poklone – nova dadilja Katja je pružila dečaku kesu.
-Da li je ovo za mene? Od mame? – dete, ne verujući svom srećom, uzelo je kesu iz ruku dadilje.
-Naravno, za tebe, uzmi – ljutito je rekla Katja.
-Zovu te Vladimir Panin, zar ne? Onda je ovo za tebe – i izašla iz sobe.
Vova je s oprezom pogledao u kesu i video kruške i čokoladu.
-Ali ja nemam mamu? – izgovorio je naglas i počeo jesti ukusnu čokoladu.
-Verovatno je ovo neka greška. – Odlazio je od kese i počeo plakati.
Nikada nije video svoje roditelje. Mislio je da su ga rodili baš ovde, u dečjem domu.
S jedne strane, ništa nije osećao dok je gledao kako nepažljive mame, koje su izgubile roditeljska prava, dolaze kod svoje dece. Ali u duši je želeo da i njega neko poseti. Noću je sanjao o porodici: možda će se pojaviti mama? I onda bi srećno zaspao. Samo su prolazile godine, a majka nije dolazila. Neka deca su bila usvojena. Ali Vova nije želeo u novu porodicu, pa se namerno ponašao loše kada su dolazile porodice.
-Vovočko, zašto to radiš? Pa ti si pametan i miran dečko – pokušavala je da mu priđe direktorka, Irina Viktorovna.
Ali Vova je ćutao. Njoj nije bilo jasno.
Jednom je podelio svoje misli sa Denisom. A on se samo nasmejao:
-Ti si stvarno budala, ako su te već ostavili, sigurno te neće vratiti. Kod usvojitelja je sve u redu. I oni te sigurno neće ostaviti. To se stvarno retko dešava.
Vova je vratio paket Irini Viktorovnoj.
-Držite. Ovo je slučajna greška, došlo je do mene. — okrenuo se i krenuo prema izlazu.
-Čekaj, Vladimir. Sedi. — rekla mu je Irina Viktorovna. — Nema tu nikakve greške. Samo ti ranije nismo rekli. Nismo želeli da te brinemo bez potrebe.
Sudeći po svemu, tvoja majka je pronašla način da ti preko nove zaposlenice pošalje poklone. U stvari, ona je već davno pronađena. I želi da te vrati. Ali slučaj je još na sudu. Šteta što si već saznao. Pa nema više ništa da se menja. Tako da uzmi poklone: oni su za tebe.
Vova je polako krenuo kroz hodnik. Konačno je čekao! Odlučio je da počasti Denisa i on je postao ljubomoran.
-Znači, tebi je pošlo za rukom. A meni je mama potpuno odustala. Kada su me uzimali od nje, bila je jako pijana. Obećala je da će me uzeti. A sada me ni ne posećuje. — I on je počeo da plače.
Vova mu je dao čokoladu. Tako su sedili i jeli uživajući u poslasticama u tišini.
Na prvom susretu s majkom sve je išlo nekako pogrešno. Vova je ušao u sobu gde je sedela žena.
-Ti si Vova? — postavila je pitanje.
A on, gotovo plačući, klimnuo je glavom.
-Pa hajde kod mene, sine — rekla je drhtavim glasom.
Nije osećao svoje noge i naslonio je lice na njen stomak. Mirisala je baš kao mama. Počeo je da plače.
Ona nije znala šta da radi i pogledala je psihologa koji je bio u sobi.
-Dosta za danas — naredila je i Vova je odveden u drugu sobu, gde su ga napojili čajem sa mentom.
Vova stajao ceo u novoj odeći i dugo se opraštao sa svima. Majka je uzela njegovu ruku, ali on se isprenuo – ja sam već veliki. – Ali kada je video njen tužan pogled, vratio je ruku. – Dobro, vodi me. Navikavati se jedno na drugo morali su dugo. Kada ga je majka dovezla u kuću, tamo su ih dočekali otac i mali brat Vadik. Malo kasnije, kada je Vova postao stariji, saznalo se da je upravo otac ubedio majku da vrati sina iz dečijeg doma.
Naime, majka je ostavila sina u domu nakon porođaja. A kada se pomirila sa novim mužem, priznala je svoju grešku. Egor – tako je zvao otac – bio je strog i tih. Naredio je majci da uzme sina, kako ne bi patio. Majka nije dugo odolevala: savest ju je mučila sve te godine. Vova je već postao odrasla osoba, zasnovao je svoju porodicu. Ima ženu Lizu i troje dece.
Dvojicu je sam dobio, a jedno su usvojili. Nazvali su ga Denis – kao i njegov prijatelj. Oni se još uvek druže i pomažu jedan drugom. I on je uspešno započeo svoj život. Nedavno je umro otac Vove – Egor. Iako, ne, nije otac – on je zapravo bio pravi otac. Jer je toliko bio zadužen za njega. I sada Vova pomaže mlađem bratu i majci. Oni su uspeli da se ponovo spoje i postanu prava porodica.
