Odmoravali smo nekako sa drugom u Sočiju. Na plaži pored kafića stajala je boks sa sladoledom. Sedimo u letnjem kafiću, pijemo sveži fregat, i vidimo da su se kod boksu sa sladoledom ljudi nagurali. Drug mi je postalo zanimljivo, pa smo otišli do te gužve.
Na zemlji je ležala devojka bez svesti. Pored nje je sedela žena i plakala, pokušavala je da je vrati u život. Moj drug nije zbunio. Uzeo je flašu vode, polio je njome, opipao puls, a zatim je shvatio da treba da uradi veštačku masažu srca. Naredio mi je da pozovem hitnu pomoć. Nakon nekoliko minuta došli su lekari, odvezli su devojku.
Ali pre nego što su otišli, zahvalili su mom drugu. Saša je spasio život toj devojci. Bio sam iznenađen. Ne herojskom postupku druga, već zbog toga što su većina ljudi samo stajali i gledali. Neko je snimao, a neko je samo buljio u telo devojke.
Možda ja takođe ne bih mogao da reagujem u toj situaciji kao moj drug; ali najvažnije je da je devojka spašena. Sledećeg dana smo opet sedili u tom kafiću, doručkovali. Iznenada su prišle tri skupe strane mašine. — Kakvi su to automobili. Htelo bi se i meni jedan takav. — rekao je Saša.
Iz inomarak su izšli šestoro muškaraca kavkaskog izgleda. Kretali su se prema našem stolu. Jedan od njih je pitao: — Koji od vas je juče spasio devojku? Pokazao sam na druga. Delovalo mi je da su oni raspoloženi za mirnu razgovor, iako su izgledali vrlo strogo.
Momci su mu zahvalili i ubacili mu u ruku ključeve od jednog od automobila. Ispostavilo se da su ti momci bili braća te devojke. Nisu mogli da ne uzvrate Saši, jer je spasio njihovu jedinu sestru. Drug je još dugo bio u šoku. Naime, tri godine je štedio za auto, ali nije mogao da ga kupi.
