Ovu priču mi je ispričao moj stari prijatelj. On je lekar koji ima veliku praksu, među njegovim klijentima je mnogo veoma imućnih ljudi. Priča je izgledala otprilike ovako:
— Ne veruješ u čuda? Uzalud, ona se događaju čak i u svakodnevnom životu. Moji klijenti su veoma obezbeđeni ljudi. Mnogi od njih su u veoma poodmaklim godinama. Sa svakim od njih imamo poverljive odnose. Radim sve da komunikacija sa mnom bude prijatna, jer oni su izvor mog prihoda. Pre otprilike pola godine došao je kod mene klijent, sav srećan, uprkos tome što će uskoro napuniti 90 godina.
— Doktore, čestitajte mi, oženio sam se!
— Bravo! I ko je ona?
— O, doktore, ona je lepota. Ima samo 18 godina i voli mene.
— Svaka čast. Ipak, nije teško zaljubiti se u vas.
Pomislio sam sebi — naravno, sa tolikim parama svaka bi se zaljubila. Sledeći put je došao nakon tri meseca. Doveo je mladu ženu, vitku, lepu, sa dijamantima na prstima i obučenu kao da je upravo sišla sa naslovne strane modnog časopisa.
— Doktore, upoznajte je — ovo je moja žena. Ne možete ni da zamislite koliko sam srećan. A uskoro će nam se roditi sin. Nosio će moje ime i biće moj naslednik, moji advokati već rade na tome.
Nakon što je žena otišla, pogledao sam ga.
— Potpuno ste zdravi. A recite mi, kako često upražnjavate ljubav sa svojom mladom ženom?
— Znate, to se desilo samo jednom, na dan venčanja. Tada sam pio i slabo se sećam šta se događalo, ali žena mi je rekla da sam bio pravi junak-ljubavnik.
— A želite li da vam ispričam jednu priču?
— Rado ću vas poslušati.
— To se desilo pre godinu dana u lovu na medveda. Lovili smo medveda. Lov je trajao već nekoliko sati — i sve je bilo bezuspešno. Svi smo bili veoma umorni. Stao sam na obalu jezera, naslonio pušku na stablo drveta i ušao u vodu. Uzeo sam vodu u šake i umio lice. Iza mene se začuo medvedji rika. Okrenuo sam se i video tog istog medveda na kojeg smo lovili. Verovatno je medved znao za to: polako je prišao, iz njegovih žutih očnjaka kapala je pljuvačka, a u očima je gorila prava mržnja. Do puške je bilo daleko, jedino bi me moglo spasiti čudo.
Uzeo sam granu sa zemlje, koja je bila slična pušci, uperio je prema medvedu i pritisnuo zamišljeni okidač. I desilo se čudo: verovatno sam jako želeo da živim. Čuo se pucanj, i medved je pao sa metkom u srcu.
— I šta je to bilo? — pitao je moj pacijent.
— Pucao je drugi lovac koji se slučajno našao u blizini.
— Oh, to je pravo čudo. A zašto ste mi ispričali ovu priču?
— Hteo sam da vam kažem da čuda ponekad dešavaju i u našim životima.
Moj pacijent je izbegavao da me pogleda, pomalo zabrinut… A ja sam se kajao što sam podlešao zavisti prema bogatom, ali vrlo naivnom čoveku i ispričao mu ovu priču.
