Bio je subotnji jutro. Čovek je otišao kod mame — da pomogne. Pa ona sama ne može da odmrzne frižider. Vratio se iznenađujuće brzo, a još i nije bio sam.
— Domaćice! Primi goste! — čula sam glas Lidije Mikitivne kroz san. „Pa, koji đavoli su je doveli?“ — pomislila sam sažaljivo i izašla iz toplog pokrivača.
Mama mog muža nije bila jedina gošća; iza nje su virile radoznale face njenih nećaka. Čovek je ćutao, gledajući me krivicom.
— Ne stojimo, prolazimo, prolazimo! — naredila je svekrva unucima.
— Oleg, idi, pomozi utovarivačima, biće brže — oni su plaćeni po satu, sporo će se kretati, do večeri.
Nećaci su pobežali po stanu, muž je otišao. Svekrva me je nežno obgrlila za ramena i rekla:
— Hajde, dušo, da porazgovaramo.
Moj umorni mozak je panično shvatio: nećaci, pojava svekrve, neki utovarivači. Logično povezati sve to nisam mogla, pa sam poslušno krenula za Lidijom Mikitivnom.
U kuhinji je stavila čajnik i uzela šolje.
— Hoćeš čaj ili kafu? — pitala je.
— Kafu, — odgovarala sam zbunjeno.
Sumnjivo ponašanje svekrve me je zbunilo: obično sa mnom uopšte ne razgovara, a kad već nešto kaže, obično su to bar uvredljive reči.— Šta vam treba? — direktno sam pitala Lidiju Mikitivnu.
Nije stigla da odgovori — zazvonio je zvuk razbijenog stakla. Skočila sam i potrčala u sobu. Nećaci, koji su razbili polumetarsku vazu, su bacali delove stakla pod krevet.
— Prestajte! Počnite da hodate do dnevne sobe, da gledate crtaće. Ne ustajte sa kauča dok vas ne pozovu. Jasno? — viknula je Lidija Mikitivna.
— Da, bako, — dečaci su napustili mesto zločina i otišli u dnevnu sobu.
Svekrva je donela metlu i počela da čisti staklene delove. U tom trenutku su se otvorila ulazna vrata.
— Gde da nosim krevet? — upitao je meni nepoznat glas.
— Tamo — desno, u malu sobu, — odgovorio je muž.
Izašla sam da pogledam šta je to za krevet. Krevet nije bio krevet u pravom smislu te reči. To su bili delovi dečijeg dvokatnog kreveta na kojem su spavali deca Ksiuše, sestre mog muža. Ta ista deca koja su pre pet minuta razbila mamin poklon.
— Hoće li mi neko objasniti šta se dešava? — pitala sam, konačno shvativši razmere nadolazeće katastrofe.
— Dušo, samo nemoj da se ljutiš. Nećaci će još malo da budu kod nas, Ksiušu su stavili u bolnicu, mesec-dva će tamo ležati. Mama se ne snalazi sa unucima, pa će oni biti kod nas, — počeo je muž da govori.
— U kojoj bolnici leži Ksiuša? Na Puketu? U Rusiji, šta, nema bolnica, sad svi idu na Tajland da se leče? — pitala sam sa sarkazmom.
— A odakle ti znaš? — ubacila se svekrva.
Našla sam telefon i otvorila Ksiušin profil na društvenoj mreži. Fotografija starija od nedelju dana — na brodu aviona, a poslednjih nedelju dana svaki dan po 50 fotografija palmi, plaže i Ksiušine pete tačke u bikiniju.
— U bolnici, da? — pitala sam.
— Super, i ja bih sama jednom godišnje s uživanjem ležala tamo.
— Ostavila je decu — tiho je rekla Lidija Mikitivna.
— Našla je nekog bogatog, spakovala stvari i otišla, ostavila poruku. Evo, pročitaj. — svekrva mi je pružila papir sa crtama.
— Zašto lagati? — pitala sam.
— Nadamo se da će se predomisliti i vratiti. Nismo hteli da iznosimo smeće iz kuće. A ni ti ne bi pristala da prihvatiš Ksiušinu decu, — uzdahnuo je muž.
— A ko je rekao da ću uopšte pristati? — čuo je moje reči, muž i majka su se pogledali.
— Oni su neuračunati. Uništiće celu moju stan. Ko će da nadoknadi štetu?
— Ti samo misliš na pare. Tvoja porodica treba pomoć! Ti moraš da nam pomogneš! — sa patetikom je povikala Lidija Mikitivna.
— Da? A od kada sam ja postala član vaše porodice? Vi ste uvek govorili — ja sam niko, zovem se ničim. Da vaše plemenito porodicu nikada ne može da se spusti na nekog poput mene.
Šta se promenilo u životu? Sada pomoć treba? Da su lepo pitali, možda ne bih odbila. A lično vama, Lidija Mikitivna, i vašoj zmiji-ćerki, nisam ni na šta dužna. Uzmite decu, komandujte utovarivačima — neka sve iznesu nazad — rekla sam.
— Draga, ti to ne možeš … — počeo je muž, ali sam ga prekinula.
— A ko mi to zabrani? Ovo je stan mojih roditelja. I meni je na meni da odlučim šta mogu, a šta ne mogu. Možda da ti podsetim da su tvoja majka i sestra godinama me prljale? Da dolaze ovde kao kod svoje kuće? Da je Ksiuša učila svoju decu da me psuju i veselo se smejala kad su to radili? Ne! Oni ovde neće živeti. Na kraju, osim bake imaju i oca. Sve, razgovor je završen. Imate 10 minuta da poberete decu, njihove stvari i da idete. Vreme je počelo!
Muž, koji je otišao da isprati majku i nećake, nije se vratio. Poslao mi je poruku da je razočaran u mene. I neka, sa njim i njegovom… porodicom. Trebam, očigledno. Kome trebam — tom oprostim!
