Kada sam rodila dvoje dece, mislila sam da će barem oni brinuti o meni u starosti. Jer celog svog života sam posvetila vaspitavanju kćerke i sina. I prevarila sam se, jer sada, kada sam obolela i potrebna mi je nega, jer ne mogu sama da se servisiram, niko od njih nije hteo da me uzme kod sebe i brine o meni. I to je veoma teško – znati da nisi potrebna svojoj deci… Rostila sam ih sama.
Muž je umro kada je na svet došao naš sin, u to vreme već smo vaspitavali kćerku. Radila sam na dva posla da bi imali sve. Svakom od njih sam dala obrazovanje. I ne neko tamo, već visoko. Kćerka je dobila diplomu dizajnera, a sin – inžinjera. Oboje su se zaposlili na dobrim poslovima. Dok sam bila zdrava, uvek sam im pomagala sa decom. Imam dva unuka: Mihajlo – sin kćerke i Andruša – dete sina. Vodila sam dečake po sekcijama, uzimala ih iz škole.
Često su ostajali kod mene. Ali jednom, postalo mi je loše direktno na ulici. Smestili su me u bolnicu. I tu su deca pokazala svoje pravo ponašanje prema meni. Kćerka me posetila samo jedan put tokom celog vremena, a sin je samo uspeo da me pozove. Otpustili su me posle nedelju dana i rekli da ne smem da se preopterećujem, ali onda su mi deca donela unuke. A sa njima, znate kako to ide: igraju se, spremaju hranu, vode na igralište.
Posle dva meseca, stanje mi se pogoršalo. Zamolila sam sina da me odveze na pregled, ali bio je stalno zauzet, pa sam pozvala taksi. Reći ću vam: za penzionerku, to su značajni troškovi. Prolazio je vreme, i jednog dana jednostavno nisam mogla da ustanem iz kreveta. Pozvala sam ćerku, ali ona je bila na poslu i savetovala mi da pozovem hitnu pomoć. Odvezli su me u bolnicu. Od tada ne mogu da hodam. Bolnica je pre otpusta objasnila mojoj deci da me ne smeju ostavljati samu i da mi je potrebna nega.
U kući su se kćerka i sin dugo svađali ko treba da me uzme da živim sa njima. Kćerka je iznosila argumente da ima mali stan i da nema posebnu sobu za mene. Sin nije popuštao i odgovarao je da, iako ima veliki stan, njegova žena čeka dete i verovatno neće pristati na preseljenje svekrve. Bilo mi je toliko sramota što sam provela ceo život i nisam zaslužila saosećanje od svoje dece. Prekinula sam ih i rekla da oboje odu!
Ne želim da vidim nikog od njih! Sjajno ću se snaći sama i neću biti njihov teret. I oni su otišli. A ja sam ležala i plakala u jastuk. Kako je to moglo da se desi? Kako su se od omiljene dece pretvorili u egoiste? Da li sam ih ja tako vaspitala? Celu noć nisam mogla da spavam. A kada je došao jutro, bila sam u veoma potisnutom stanju. Čula sam kako su se otvorila ulazna vrata — i uplašila sam se.
Ispostavilo se da su deca otišla juče i stan je bio zaključan celu noć. A ustati ne mogu. To je došla komšinica sa prvog sprata, dobra mlada žena koja je sama vaspitavala ćerku. Htela je da me obiđe. A bilo mi je toliko žao, da sam joj sve ispričala. Ponudila je svoju pomoć, ali ako nisam potrebna svojoj deci, kako mogu da prihvatim pomoć od strane osobe koja nije moja rodbina? Međutim, komšinica je bila uporna. Donela mi je hranu i spremila čaj. Od tada, ova samohrana majka se brine o meni, a ja joj dajem polovinu svoje penzije.
S njima kupuje hranu i sprema je. Ostatak novca ide na komunalne usluge i druge kućne potrebe. Sada moj život u potpunosti zavisi od strane osobe, a mojoj rodbini nije ni stalo do toga kako je njihovoj majci. Zovu povremeno, i uzdahnu sa olakšanjem saznajući da ima neko ko se brine o meni. Nikada nisam pomislila da ću na kraju života doživeti ovakvu izdaju, pa još i od sina i kćerke. Odgajila sam nezahvalnu decu.
