Moja svekrva smatra da smo joj dužni. Još uvek ne mogu da shvatim šta tu ima njena rodbina, kada su nas stalno pomagali moji roditelji? Anton i ja smo se venčali pre skoro pet godina. Tada je sa mojom svekrvom živeo Saška, stariji brat Antona, i njegova porodica: žena i dvoje dece.
Ispostavilo se da za nas sa Antonem nisu imali mesta. Ali ni nismo ni očekivali. I ja i Anton smo mislili da prvo treba da imamo kuću, a onda da razmišljamo o deci. Četiri godine smo radili kao konji, ali smo uspeli da sakupimo pristojnu sumu za stan. Moji roditelji su uvek bili tu, podržavali nas i pomagali u svemu.
Tako smo, za četiri godine, sakupili novac za prvi ulog. Tada nas je otac obradovao. Baka je tada teško živela sama, pa su je uzeli kod sebe. Njenu nekretninu su prodali, a sumu dali nama. Da ne bismo uzimali hipoteku. Za taj novac, plus ono što smo mi skupili, mogli smo da kupimo garsonjeru.
Ali imali smo planove za decu. Zato smo odlučili da uzmemo hipoteku i odmah kupimo dvosoban stan. Sve je prošlo veoma dobro, i za šest meseci smo bili u našem stanu, proslavili useljenje. Te večeri smo saznali koji je bio podmukli plan moje svekrve. Ispostavilo se da ona želi da joj pomognemo Sashi sa kupovinom stana.
– Vi ste kupili stan, pomogli su vam, sada je vaš red, – rekla je ona.
– Nisam razumeo, šta mi i moja žena imamo sa tim? Mi smo svojim radom postigli svoj cilj. Niko osim roditelja moje žene nam nije pomogao, – odgovorio je Anton.
Zatim je muž rekao da ako njegov brat nije promenio ništa u svom životu svih ovih godina, znači da mu se i ovako dobro živi. Neka rade šta hoće, samo da budu dalje od nas.
Moja svekrva je pokušala da apeluje na sažaljenje, kao, ima decu, u njenom stanu više nema mesta. Ali Anton nije popustio.
Svekrva je ustala i otišla iz naše kuće. Moj muž je isprva mnogo razmišljao o tome, ali sada ga to više ne pogađa. Jer je nedavno saznao da će uskoro postati otac.
