Muž i ja smo odlučili da kupimo malu vikendicu, a zatim postepeno izgradimo malu kuću na tom mestu. Ali svekrva se čudila zašto bespotrebno trošiti novac. – Imamo mi vikendicu, samo je stara, već nekoliko godina nismo išli tamo. Pa popravite krov dok kiše ne počnu.
Posle treba i da počistite dvorište, biće vam to svoj stan. – Mama, vikendica je i dalje na tebi i tati, zašto nam to? – Pa, koja je razlika na koga je napisana, živeti ćete vi sa ženom u njoj. – A šta, da je prepišeš na nas? – Ma, zašto da se bakćemo sa tim papirima, samo ćemo gubiti vreme. – Tada ništa nećemo raditi tamo, jer vikendica i dalje ostaje vaša sa tatom.
– Eto, došli smo do toga, ni svojoj rođenoj majci više ne veruješ bez papira. I tako, muž i ja više ne verujemo svekrvi. Jer već smo jednom upali u takve mreže. Pre dve godine, svekar je imao malu nesreću, slomio nogu i malo oštetio auto. Dok je ležao sa gipsom, svekrva nam je predložila interesantnu ideju:
– Auto bespotrebno stoji u garaži mesecima. Hajde da ga popravite, pa ga onda zadržite za sebe. Otac je već svoje odvezao, a vama će sigurno trebati auto. Mi smo odlučili da očeva stara kola budu dobar početak.Popravili smo je, počeli da je koristimo. Svekar je posle 4 meseca već bio u normalnom stanju i zove muža:
– Sine, već si dovoljno vozio, a kada planiraš da vratiš auto? – Kako da ga vratim? Pa imali smo dogovor: popravili smo ga, sada je naš. – Od kada je to vaš, kada je auto formalno moj, sad treba da idem na posao s njim. A šta ti je majka obećala, to više nije moj problem.
Posle toga smo oboje bili jako razočarani svekrvom. Ona sve negira, kaže da smo je mi pogrešno razumeli. Ali smo naučili lekciju – ne verovati svekrvinim rečima. Sada isto to događa i sa vikendicom, i bez papira nećemo se ni dotaknuti.
