Desilo se sve jutros u minibusu. Ušao je mladić, u civilu, sa putnom torbom iz koje je jedva virila vojna uniforma. Glasno je pozdravio sve. Ljudi su se iznenađeno gledali. On je seo pored prozora.
A oči, oči su mu bile nevjerojatno svetle, pune sreće. Svi su ga posmatrali. Nakon nekoliko minuta zazvonio mu je telefon. I tada je ovaj putnik počeo da govori, a cela minibus je utihnula, čekajući…
— Mama, čuješ, nemoj plakati?! Mama, stigao sam, čuješ! Već sam skoro kod kuće! Za par minuta ćemo se videti, mama! Mama, nemoj plakati! Dali su mi odmor na 10 dana! Mama, toliko sam te pošao!
Žene koje su bile u minibusu nisu mogle da zadrže suze.
A mladić, potpuno posvećen razgovoru sa majkom, nije ni primetio sve to. I u tom trenutku, svaki putnik je shvatio da, s obzirom na stanje u kojem Ukrajina živi već više od 5 godina, to su bile naj srećnije, najželjene reči za njih oboje — majku i sina…
Mama, nemoj plakati, stigao sam!
