Pre nekoliko godina su me izbacili iz doma. Telefon muža je bio nedostupan – imao je problema sa vezom na poslu, veoma je bilo teško da ga pozovem. Otišla sam kod svoje mame, pa nisam valjda mogla da sedim ispod vrata muža u hodniku? Mama nije bila baš oduševljena mojom prisutnošću – njen sin sa ženom i omiljenim unucima žive kod nje. Primili su me u kuću pod uslovom – moram da obiđem sve. Morala sam da se složim, nije bilo puno izbora: beba je bila mala, nije mogla da se preživi sa njom, a novac koji smo imali sa mužem sve je uzela svekrva, kad me izbacila. Jedina nada bila je – dolazak muža. Moj voljeni dolazi i sve će da reši. Samo on nije zvao iz nekog razloga.
Radila sam za celu porodicu kao prokleta. Ustajala sam u 5 ujutro da spremim doručak. Onda sam vodila nećake u vrtić, s kolicima u rukama. Vraćala sam se iz vrtića – već je bilo vreme da sve hranim i spremam se za posao. I pritom, bilo je strogo zabranjeno da plačem pred svojom bebom. Samo što to bebi nije objašnjeno. Čim je beba počela da plače, mama i bratova žena su odmah bile nezadovoljne: – Neka plače, deci je to korisno. Šta, nemaš drugih obaveza osim da nosiš bebu? Sada ćemo smisliti šta da te zauzmemo. Položi je, on ti plače jer ti odmah trčiš do njega. Ja sam tiho plakala, kad sam čula kako moj sinčić vrišti.
Imala sam majčinsko srce koje je bolelo, ali sam znala da ako odem protiv svoje volje – izbačiće nas i odavde. Znala sam kada će muž da se vrati. Tog dana sam, uzimajući sina, otišla na železničku stanicu. Muž je izašao iz vagona, ja sam sa suzama sreće skočila da ga zagrlim, a on je odgurnuo moje ruke, okrenuo se i otišao, ne rekavši ni reč i čak ni ne pogledavši dete. Sedeo sam na stanici, držala sina u naručju i nisam znala šta da radim dalje. Nisam razumela šta se desilo sa mužem, zašto je tako postupio sa nama? Kuda da idemo? Kod mame? Noge mi nisu išle tamo. Mama je uvek volela mog brata, a ja sam bila samo – ružna greška mladosti. Posadila sam sina u kolica i otišli smo, kuda oči gledaju.
Nekoliko sati kasnije, pozvala me je baba muža: – Dođi, sve znam. Pomoći ću koliko mogu. Letela sam kod nje kao na krilima. Svekrva moje svekrve mi je ispričala razloge zašto je njen unuk postao hladan prema meni. – Tvoja svekrva, zmija prava. Ti si samo čekala da ti sina rodiš, a ona je već obradila tvog muža govoreći da to nije njegova beba. Samo što su oni, proslava je bila u čast dolaska sina. Tamo sam saznala o preljubnici koja je pobegla sa ljubavnikom dok je muž bio na službenom putu. O tebi su pričali, inače. Za unuka, na dan polaska, komšinica iz vašeg ulaza je prišla i u poverenju ispričala da tvoj muž dolazi kod tebe. Tako da, sve se “poklopilo”, verovao je unuk svojoj majci, kada ga je ona pozvala i obradovala ga tvojim bekstvom. Ne bih se iznenadila da je komšinicu poslala.
Izbaciti me na ulicu – to nisam ni očekivala od nje. Sa babom Manjom smo se našle na istoj talasnoj dužini, sin je jako zavoleo, jer je ona bila njegova jedina baba. Svekrva i moja mama nisu gajile želju da se viđaju sa unukom, ali to je već druga stvar. Sin je krenuo u vrtić, ja sam izašla na posao. Tada je došao moj red da pomognem babi Manji – već je prolazio osmi deceniji, a godine su ostavljale trag. Pola godine pre tog teškog dana baba Manja je otišla kod notara. – Ti već oprosti, stan sam ostavila praunuku. Jako sam se vezala za tebe, ali tako će biti bolje. Gde su moji uštedi, znaš. Zapamti: bez suza. Poslednji put da isprate babu Manju došliji su i moj bivši muž sa svojom majkom. Bivša svekrva je bila u svom stilu: – Pa šta, draga, živela si na tuđoj grbači kod babe, vreme je da znaš čast. Spakuj se, i ne zaboravi svog potomka.
Nisam je razočarala unapred. Uhvatila sam zamišljen pogled svog bivšeg muža. On, videvši da ga gledam, prišao je: – Video sam fotografije sina, on je moja kopija iz detinjstva. Da li je on moj? – Uvek je bio tvoj, ali sada to nije bitno. – Uradiću ekspertizu. Ako je moj, ponovo ćemo biti zajedno. Želim da moje dete raste u potpunoj porodici. Napetost poslednjih godina, bol zbog gubitka babe Manje, uvreda prema bivšem mužu – sve to je prouzrokovalo suze. Počela sam da se smejem u odgovoru. Gde je bio ranije, sa svojom „potpunom porodicom”? Ekspertiza je potvrdila da je moj sin rođen od bivšeg muža; on je odlučio da počne plaćati alimentaciju. Njegova majka me je pozvala i sa zadovoljstvom obavestila:
– Pa, možete se ponovo povezati. I stan će ostati u porodici – tvoj sin, kada odraste, samo će ga preneti na mog sina. Neću ti želeti sreću. Zbogom. Moja mama, saznajući da je njen unuk vlasnik nekretnine, odmah je skočila kod mene sa žalbama – njenom sinčiću treba proširiti prostor. I da bih, kao staratelj sina, mogla nekako da „oblažim” svoje vlastito dete u korist voljenog ujnaka. Poslala sam mamu – glasno i vulgarnim rečima. Bivši muž ne prestaje sa pokušajima da me ponovo uvede u brak: poziva me na sastanke i šalje cveće. Ali ne mogu da gledam ni njega: nije se ni snalazio i izbrisao ženu i dete iz svog života – nije to baš dostojan i muževan postupak. Znate, imala sam sreće. Imam voljnu porodicu. I ta porodica je moj sin.
