Sa mužem sam se upoznala u studentskom domu, učili smo na istom fakultetu. Stepan me dugo courio, počeli smo da se viđamo. Bio je stariji od mene 2 godine, kada sam bila na trećoj godini, shvatila sam da nosim dete pod srcem, tada Stepan nije bio previše oduševljen tom situacijom. Umešala se njegova majka, rekla je da ako ste uspeli da napravite, uspeli ćete i da vaspitate, a ona će nam pomoći.
Do devetog meseca živela sam praktično u dve kuće, za jedan vikend sam išla kod svoje majke, a za drugi kod Stepanove. Kada se približavao dan “X”, a ja sam bila registrovana u svojoj poliklinici (živeli smo od Stepanovog doma 150 km daleko), upravo je njegova mama insistirala da pređem kod njih, jer bi kasnije bilo još teže da se preselim sa bebom. Tako sam se preselila da živim kod svekrve.
Stefan je radio, ali njegova plata je bila jako mala, a ja sam bila na poslednjoj godini. Sa njegovom mamom smo sve kupili za bebu (moja mama je pomagala malo), tačnije, sve je kupila mama mog muža. U porodilište su me odvozili gotovo cela porodica (naše porodilište je bilo malo), kada je beba došla na svet, svekrva je zvala sestru na stanicu i saznala sve detalje.
Dolazila je nekoliko puta dnevno, bila je srećna zbog rođenja unuka. Živeli smo kod nje skoro godinu dana, iako smo već imali svoju kuću sa nameštajem i renoviranim, ali nismo želeli da odemo od nje. U prvoj godini zajedničkog života sa mužem bilo je mnogo nesuglasica, svađali smo se, ja sam želela da odem, ali njegova mama je intervenisala, objasnila da se brak uvek može uništiti, ali da ga spasiti nisu svi sposobni.
Ona nas je podržavala i moralno i finansijski. Kada je našem sinu bilo 1 godina i 9 meseci (tada smo već živeli odvojeno), desilo se nepredviđeno. U 22. godini, Stepan je preminuo. Htela sam da idem kod svoje mame, ali svekrva mi je rekla da ona više nema sina, ali sada ima ćerku i unuka.
I da me neće ostaviti, da će nam pomagati. Pomogla mi je da se zaposlim, uvek je bila sa unukom, iako je i ona tada radila. Ove godine će biti 11 godina otkako mog muža nema, a sa mojom drugom mamom komuniciramo kao majka i ćerka. Udata sam drugi put, moj drugi muž se odlično slaže sa njom, ponekad je zove mamom.
Moj sin je sa njom kada sam na poslu. Ona mi i sada pomaže kada imam neku poteškoću. Ko ne zna ko sam ja njoj, misle da sam njena prava ćerka. Ona ide sa mnom po bolnicama ako treba, svaki dan se čujemo po 10 puta, i ne daj Bože da moj telefon bude nedostupan. Spremna je da zove bolnicu, policiju. I ako bi ovakve druge mame postojale svuda, mislim da bi brakova bilo mnogo manje.
Zašto sam ovo napisala? … Ni sama ne znam. Jednostavno sam želela da podelim svoj odnos sa svojom drugom mamom, jako sam joj zahvalna za sve što je učinila za mene; neću nabrajati sve, mislim da bi ni nedeljama bilo malo da opišem sve što je učinila za mene.
