Alja je putovala vozom. U njenoj duši su bujali emocije. Pila je vrući čaj, skoro ključalu vodu, i nije osećala bol. Zato što joj je duša strašno bolela… Još juče je putovala kući i sanjala da će napraviti iznenađenje svom ocu. Uostalom, njemu je bilo jako teško posle smrti njegove žene. Mama je bila još vrlo mlada, niko nije pomislio da će je tako brzo napustiti. Ujutro je, govorio je otac, smeštala se, spremala doručak, a popodne joj je iznenada pozlilo, „hitna“ je stigla prekasno. Alka nije mogla da poveruje da je njihova velika kuća ostala prazna.
I da više niko neće zvati, neće je pitati da li je toplo obučena. Kuća je mirisala na mamu, svuda su bile njene stvari: četka za kosu, knjiga sa markicom, omiljeni čajnik u kojem je mama spremala čaj. Posle sahrane, Alka je ostavljala oca s teškim srcem, nije mogla da ostane duže – posao. Ali je zvala svaki dan, interesovala se za njegovo stanje, zdravstveno stanje. Otac je detaljno pričao kako je prošao dan, smirivao je. A Alki, kao na inat, nije polazilo za rukom da nađe malo vremena da ga obiđe. Odjednom su se u njenom rasporedu pojavila tri slobodna dana. Odmah je spakovala stvari – i na voz…Prešavši prag, bila je zapanjena čistoćom u kući. Činilo se kao da je mama tu, blizu, da će sada izaći da je dočeka. Ali u kući nije bilo nikog.
Iznenada, okrenuvši se, Alka je primetila na vešalici tuđu jaknu. Pored nje je stajalo nekoliko pari ženske obuće. Alka je izdahnula – zar je otac našao ženu? Počela je da pregledava sobe, a svuda su je zaslepljivale tragovi prisustva nove stanarke. U kupatilu joj je zastao dah – na polici je ležala ženska neseser. Bio je originalan, ručne izrade i mogao je pripadati samo jednoj osobi – njenoj tetki Oksani. Svet se okrenuo u Alkinim očima. Šta je ovo? Kakvim rečima to opisati? Tetka je došla s drugog kraja zemlje, gde je živela od mladosti, i odlučila da zavede njenog oca posle smrti njene sestre?
Rođaka je zatekla Alku u kuhinji. Tetka je uzdahnula i ispustila pakete sa namirnicama. Nastala je tišina. Posle nekoliko sekundi, nesigurno je počela da se izvinjava: „Izvini, nismo stigli da te obavestimo…“ „Mi sa ocem?“ Čuvši ovo, nešto je puklo u Alkinom srcu. Reči su joj izletele – bolne, prljave, uvredljive, a tetka je stajala jadna i slomljena, kao školska devojčica, čak ni ne pokušavajući da se brani. Kada su reči nestale, Alku su počele gušiti suze. Još pre pola godine, njena mama, vesela i bezbrižna, pekla je na ovoj kuhinji pite sa vanilom, a sada je njena rođena sestra napravila ovo. „Aljo, nemoj da plačeš,“ dotakla je njeno rame tetka. „Moram ti nešto ispričati…
Naravno, nemam opravdanja pred tvojom majkom, ali…“ Pre skoro trideset godina, Oksana, lepa studentkinja, vraćala se iz biblioteke i naletela na kišu. Pokvasila se do gole kože, a autobusa nije bilo. Na stanici joj je prišao momak i pozvao je da se skloni pod njegov kišobran. Počeli su da razgovaraju. Bio je ljubazan, otvoren, komunikativan, a Oksani, kojoj je bilo veoma teško da se sprijatelji s novim ljudima, delovalo je kao da je srela starog prijatelja. Kišna zavesa je polako nestajala, a devojka je sa novim poznanikom odlučila da ide peške. S Jurkom joj je bilo lako i prijatno. Smejala se njegovim šalama. A onda je ponovo počela da pada kiša.
Ljudi, automobili, drveće odmah su nestali iza potoka nebeske vode. I tada je Jurko iznenada poljubio Oksanu. Ljubili su se dugo i strastveno. Momak je priznao: čim ju je video – odmah je znao da je to njegova sudbina. I od sada, obećao je, uvek će biti zajedno. Oksanino srce je snažno kucalo od sreće. Takođe je bilo uvereno da je to onaj jedini. Devojka je želela i sebi da prizna svoja osećanja, ali je zaledila – Jurko se setio neke devojke. Ispostavilo se da je on sa svojom devojkom bio u vezi već godinu i po, i da su nedavno počeli da planiraju venčanje. „Kako je dobro, draga, što sam te sreo, jer sada znam šta je prava ljubav“, šaputao je Oksani. „Nju se ne može pomešati sa zaljubljenošću.
Sutra ću prekinuti sa svojom devojkom i uvek ćemo biti zajedno. Ti ćeš postati moja žena, Oksana, moja nepoznata bez kišobrana?“ Šta da radi? Kako da postupi? Da li da prizna da je zavolela tek pogledavši mu u oči? A kako će podneti rastanak ona koja ga smatra svojim budućim mužem? Možda već bira venčanicu. A možda su oni, Oksana i Jurko, potpuno strani ljudi, samo što je za sve bila kriva ta kiša? I kako je moguće graditi sreću na tuđim suzama? – Idi, pripremi se za venčanje – bacila je na momka hladan pogled. – Sve nam se ovo usnilo.
Zaboravićemo ovaj čudni susret, a sutra će početi obično, svakodnevno život. Jurko je pokušao nešto da kaže, ali Oksana njegove reči već nije čula. Tek kasnije je shvatila da je tog oblačnog dana srela i tako lako pustila osobu koju je volela svim srcem. I sada ga nikada neće moći zaboraviti. A još joj čitavog života dolaze snovi o poljupcima sa ukusom kiše. I bilo je teško pronaći Jurka – Oksana nije pitala ni njegovo prezime ni adresu. Tako da je morala da se pomiri sa svime. Devojka se jedva oporavila od kišnog dana kada joj je starija sestra javila da se udaje i želi da upozna porodicu sa svojim izabranikom. Za svečanu večeru pripremali su se svi rođaci. Konačno je zazvonio telefon. Kada je Oksana videla Jurka u hodniku, kao da je udarila grom.
Pogled momka je probio Oksaninu dušu do srži, a devojka je samo skrivala oči. Kasnije ju je momak sreo na ulici i rekao da je Oksana uništila život i sebi i njemu. Ipak je ubeđivao da još nije kasno sve ispraviti. Ali devojka nije mogla da dozvoli takvu tragediju u životima svojih voljenih. Naterala je Jurka da joj obeća: ma koliko bilo teško, o njihovom kišnom susretu ne sme da sazna niko. Zarad sreće Oksanine sestre i roditelja.
Zbog toga su dugo vremena na porodičnim proslavama glumili važnu rodbinu, dok su oboje u srcima nosili strastvene osećaje. Šta se desilo kasnije, Alka je znala i bez priče tetke. Čim je završila fakultet, tetka Oksana je otišla daleko od kuće. Pokušavala je da zaboravi, da ne otvara ranu i da pobegne. Pokušala je da izgradi lični život, ali su oba braka bila neuspešna. U rodni grad dolazila je samo nekoliko puta godišnje. Donosila je sestri igračke i slatkiše.
I evo… sestre iznenada nije bilo. „To se desilo iznenada“, tetkine ruke su drhtale. „Sećaš se, nisam mogla da dođem da pomenem Galinku na četrdesetnicu. Došla sam tek posle dva meseca. Razmišljala sam da odem do njenog groba i pomolim se za njenu dušu. Tog dana je padala kiša, nebo je bilo crno. I iznenada sam na peronu ugledala usamljen siluetu – tvog oca sa kišobranom…
Pred očima su mi proletela tri duga leta, moja bezbrižna mladost… Alečka, razumem kako ti je teško. Ali oprosti mi, ako možeš.“ Alka nije imala snage da sluša dalje. Zamislila je majčino lice, a pored njega – oca i tetku Oksanu koji svim silama glume univerzalnu ravnodušnost jedno prema drugom. Da li je majka nešto naslućivala o njihovoj ljubavi i ujednačenoj laži? Da li im je oprostila tu tajnu koja je bila sklonjena u tami? Alka je sigurna da ne može da im oprosti…
