Eva nije bila u selu dugo. Već deset godina sebe smatra stanovnicom regionalnog centra i radije ne želi da se seća svog prošlog života. Njeno sećanje uporno je pokušavalo da izbriše sve događaje, da ne bi pominjala sve što je morala da preživi. Ali sada njena najbolja prijateljica izlazi za muža i pozvala je na venčanje. O odbijanju prijateljice nije želela ni da čuje. Zbog toga je morala da pristane. Sada je Eva – samouverena žena koja je izgradila uspešnu karijeru. Ali u njenoj duši, ona je još uvek ista devojčica koja je zauvek zatvorila srce za ljubav.
Taras je bio njena prva ljubav. Stariji je od nje šest godina. Sve devojke u selu bile su zaljubljene u Tarasa, a on je izabrao Evu. Mama je prvo bila protiv tih odnosa, savetovala je ćerki da ne žuri. Ali ljubav je slepa. Već je sve bilo spremno za venčanje – haljina kupljena, sala rezervisana, gosti pozvani. Još nedelja i ona će postati žena svog voljenog Tarasa, rodiće mu decu. Kako samo o tome sanja! I onda, sve što se dogodilo dalje, teško je poverovati.
-Ti, Evo, udaćeš se, a Galina od tvog Tarasa čeka dete, – reči susede tetke Ljube odjeknule su kao grom iz vedra neba. A njoj se može verovati, ona zna sve u selu. – Koja Galina? Dete? Tetka Ljuba je sigurno nešto pomerila, – gubila se u nagađanjima Eva. Ali nije trebalo dugo čekati; u njihovoj kući pojavila se i sama Galina. Sve se potvrdilo – ona čeka dete. Sve što je Taras mogao da kaže bilo je kratko: “Izvini.”
Prva misao koja je prošla kroz glavu Eve bila je da sada nema razloga da živi. U situaciju se umešala mama, savetovala da odu iz sela, rekla je da će sve rešiti. Dogovorila se sa rođacima u gradu, koji su uzeli devojku i našli joj posao. Tako su prošle dugačke deset godine. Taras je oženio Galinu, više ništa o svom voljenom Eva nije želela da čuje. Ali negativno iskustvo koje je imala sa Tarasom nije dopuštalo devojci da započne odnose sa drugim muškarcima. Svi su Evu smatrali pomalo čudnom, čak i povučenom.
O tome da je i Taras pozvan na venčanje, Eva niko nije obavestio, inače nikada ne bi pristala da dođe, čak ni zbog najbolje prijateljice. – Bože, on se uopšte nije promenio, još uvek je isti, bolji – pomislila je Eva. Pri susretu se pokazalo da osećanja od pre 10 godina nisu nestala. Htela je ponovo da pobegne, ali ovaj put je odlučila da je dovoljno jaka da izdrži sve do kraja.
– A šta, Eva, – obratila se teta Ljuba devojci. – Nije te zaboravio tvoj Taras. I sudbina, vidiš, kako mu je dala. – A šta se desilo? – Par meseci nakon što si otišla, ispostavilo se da dete nije od Tarasa. Galina je slagala. A onda ga je ostavila i pobegla. Tako da on sada sam odgaja tuđe dete. Taras je odlučio da priđe Evi tek na kraju venčanja:
– Znam da nisam zaslužio čak ni da progovoriš sa mnom. Eva, ako možeš, oprosti. Hajde da barem zapplešemo.
Ples je uvrteo zaljubljene, zemlja im je pod nogama poplavila, setili su se svega. A ujutro je Eva šokirala vestima:
– Mama, ostajem u selu.
– Bojala sam se toga, ćerko, zato ti ništa nisam govorila o teškoj sudbini Tarasa. Nije on ostavio to tuđe dete. Vaspitava ga bolje nego pravi otac. Godinu dana kasnije, njih su već četvoro. Eva je rodila Tarasu još jednog sina. U selu su pričali: “Od sudbine se ne beži.” Eva nikada nije obukla venčanicu, ali, iako mnogo godina kasnije, ipak je postala srećna.
