Pre oko 15 godina, ćerka i sin su radili renoviranje u njenoj kući, i tada je Vekla čvrsto insistirala da ne diraju peć. – Radite sve kako znate, modernim stilom, ali dušu kuće ne dirajte! – rekla je deci. Oni su je poslušali, ostavili peć u kući majke. Za Veklu peć nije bila samo peć. Bila je to njena majka i baka, čak i pra-baka. Sve su one svojim iscrpljenim rukama, osušenim od sunca i rada na zemlji, stavljale u nju testo i vadile iz nje pečene korice, pite, kolače i bundeve… Tako je sve svoje život proveo i ona, Vekla. Šta tu, na toj peći, ona je i rođena pre mnogo godina jedne zimske oluje noću, kada su svi putevi od sela bili zasuti…
Peć je postala njen prijatelj i rame, na kojem je Vekla sebi dozvoljavala da isplače, kada je nakon četrdeset i pet godina zajedno ostala sama, bez svog Fedora. Peć ju je grejala, tješila, lečila. Kada je ćerki Anji bilo skoro 50, muž je otišao od nje. Da izleči dušu, Anja se vratila kod majke u selo. Srećom, njen posao je bio od kuće, sa laptopa, a internet su oni sa bivšim mužem doveli pre tri godine, jer kada su dolazili kod bake Vekle, nije bilo moguće bez savremenog povezivanja sa svetom. Pa je tako bilo potrebno…
A šta je ona imala da radi u gradu? Da sluša saučešće prijatelja, da se sreće sa zajedničkim poznanicima koji su spuštali oči, ne znajući kako da se ponašaju prema njoj? Jer sada je ona – jadna, napustila žena, usamljena starija žena koja nije ni za šta osim da bude dadilja budućim unucima. Ganni je bilo nepodnošljivo u tom stanu gde je toliko godina bila srećna sa mužem, a sada su joj se čini ovi zidovi, kao da joj ne daju da diše. Napustila je stan i dala ga mladencima – ćerki i zetu, i otišla kod majke u selo. Mama stari, stvarno joj je potrebna. Prošlo je pet godina od tada. Kada je išla kod mame, Ganna se nije ni nadala nekom ženskom sreći, činilo se – sve je već bilo iza nje.
I mladost, i muškarci, i sve što iz toga proističe. Tada joj je jedino bilo potrebno: tiha mama pored nje, zeleni mir očeve bašte i škripanje vatre u njihovoj staroj peći… u peći njenih baka, majke i nje same, Ganne… Kada je povremeno dolazio da pomogne oko domaćinstva njen bivši razredni kolega Stepan, Ganna nije mogla ni da pomisli ništa.
Samo je čovek bio udovac, deca su se odselila iz sela. I njemu je bilo dosadno, pa je bio srećan što može da pomogne staroj prijateljici, sa kojom je nekada obirao trešnje i dudove po komšiluku. A ispostavilo se da i u 50 možeš biti ovako srećan, da možeš biti ovako srećan kao što su oni Stepan i ona! A mama Vekla je samo smeštala osmeh i radovala se za svoju ćerku, vadeći iz svoje peći zlatne višnje pite…
Znala je, ona i peć su znale, da će u životu Ganne sigurno svanuti toplo, nežno sunce. One su bile stare i mudre, njima je bilo jasno… Vekla već dva tjedna ne ustaje iz kreveta. Šta, uskoro dolazi njen čas. U peći pucketaju vatre. U njenoj peći. Ganna i Stepan su kod nje. Ne odlaze. Ona ih vidi i čuje njihove glasove. Vekla je srećna jer je njena Anička srećna. I njen sin lepotan Nazar, uskoro treba da stigne iz prestonice. Vekla će dočekati… Iza prozora proleće peva svim bojama i ptičjim melodijama.
