– A gde da stavim kapu? – pitala je Nataša.
-Stavi je, – automatski je ispravila Galina, iznenađeno gledajući sina.
-Mama! – pokušao je da zaštiti svoju vereniicu sin, ali Nataša je rekla:
-A šta? Neka te tvoja mamica ispravlja! Imam decu, moram da govorim kako treba.
„Bože! Staviti, mamice, deca… koja deca?“ – prošlo je kroz glavu Galini – lektoru sa višegodišnjim iskustvom.
-Mama, Nataša radi u vrtiću, – pojasnio je situaciju sin.
„Dostigao… doigrao… e, sad neka i dobije. Kakve su devojčice bile! Valina kćerka – prevodilac. Olina – viši knjigovođa,“ – razmišljala je Galina.
Galina i muž su sinu davali potpunu slobodu, i evo rezultata: seoska devojka je omotala dečaka oko prsta. „Ništa, geni i zdrav razum će uzeti svoje,“ – smirivala se Galina.
-Mama, a gde je heljda? – pitala je Nataša Galinu nedelju dana nakon venčanja (živeli su prvo kod svekrve).
-Nataša, molim te, zovi me po imenu i prezimenu, – strogo je rekla Galina.
-Dobro, Galina Aleksandrovna, – uzdahnula je Nataša.
A mesec dana kasnije došla je tetka Nataše, koja ju je odgajala nakon smrti njene majke (Nataša nikada nije imala oca).
Dovezla je krastavce, džem, pavlaku – morao je sto da se postavi.
-Zapevaj, Nataša, – zamolila je tetka, a Nataša je zapevala.
Njena zvonki, čisti glas je impresionirao svekrvu i donekle je pomirio sa onim što se dešava.
-Dobro, vreme je da idemo, svaho, – rekla je tetka. – Bila je u pravu Nataša: dobra si ti, Galka, žena, iako si intelektualka! Na venčanju nismo ni uspeli da pričamo kako treba.
Svekrva je, čekajući šta će da se desi sa svim ovim besmislenim farsom, posmatrala porodični život svog sina i sa iznenađenjem gledala kako se menja njen dečak. Nataša se ponašala prema njemu kao prema detetu, a on je bio srećan što se trudi: i po kući je počeo nešto da radi, i na vikendicu ide sa porodicom, dok je ranije samo govorio da ima intelektualni posao, a za kućne poslove postoje specijalno obučeni radnici.
„Dobro je, Nataša! – rekao je otac svekrvi. – Uzela si našeg telepana u ruke.“
I prijatelji, sa kojima je ranije lutala po barovima, sada su dolazili u njihov dom: Nataška bi postavila sto, nahranila sve, sedela sa njima.
-Neka bolje bude pod našim nadzorom, – objašnjavala je snaha svekrvi svoje postupke. – Iako će mu uskoro biti do prijatelja, neće mu biti!
Nataša se nasmešila i pomazila stomak.
Nataška je hodala lako – svekrva je bila srećna: u njihovom ženskom kolektivu su pričali o svim mogućim strastima vezanim za trudnoću, a posle devet meseci rodila je devojčicu, a zatim, posle dve godine, sina.
-Pa kako je tvoja devojka sa sela? – pitali su Galinu na poslu.
-Pa normalna devojka, – ljutito je odgovarala Galina, ljuteći se na sebe što je, ne razjasnivši sve kako treba, svima pričala o neobrazovanosti snaje. A kad se pogleda? Valina ćerka još uvek čeka princa, Olinu su se već razveli, a naša – i odlična majka, i sjajna domaćica, i na poslu je cene.
Galina je čula, kada je vodila unuke iz vrtića, kako je upravnica govorila jednoj od majki: „Nataše Petrovne grupa nije gumena, ne možeš da staneš sve te decu kod nje!“
A ni jedan medicinska sestra to ne bi uradila kao Nataška: „Istrpi, Galinsanna, istrpi, draga!“ A nije ni bolelo!
Prošlo je petnaest godina. Na još jednoj godišnjici venčanja sina, Galina i svekar su se radovali, gledajući sina i snahu: unuci su divni, imaju svoj stan, a odnos je kao u prve godine braka. I teta Nataškina tu, prijatelji sina, kolege Nataše.
-Zapevaj, ćerko, – obratila se svekrva Nataši.
-Sada ćemo zajedno da zapevamo. Moj zlatni, hoćeš da nam uključiš muziku? – pozvala je svog muža.
-Da zapevamo, mama? – pitala je svekrvu.
-Zapevamo, ćerko, – nasmešila se svekrva.
