Imam velike probleme sa majkom mog zakonitog muža“, – reći ću i sagrešiću protiv istine. Da, to je bila njena ponuda da bude vlasnik stana, ali se na to složio muž. Dakle, problemi nisu sa svekrvom, već sa osobom koju je ona odgajila. Impresionira me logika ovog muškarca.
Kako da mu spremim kontejnere sa prvim i drugim jelima, ja sam žena. Jer ta obaveza – hraniti svog muža na prvi zahtev: to sam trebala upiti sa majčinom mlekom. Nedostatak raspoloženja, manjak vremena, opšte loše zdravlje – sve to nije opravdanje za sopstvenu lenjost, naravno, lenjost – čime drugim bih mogla objasniti želju da ne spremim hranu za svog zakonitog muža?
Čini mi se da bi, da su nam iznenada isključili gas, čak i vatra usred kuhinje za pečenje ražnja postala manji greh nego nepripremljena hrana zbog vanrednih okolnosti. Kako da stvorim udobnost u domu, ja sam žena. Žena koja mora sa uzdignutom glavom nositi krst skupljanja razbacanih prljavih čarapa. I da rodi naslednika, i to sam žena. A kako kupiti stan u braku – žena može biti mnogo, ali mama nikada neće izdati.
O tome da je muž kupio stan, saznala sam nakon svega. Jednostavno je došao kući, ako se to može nazvati iznajmljenim mestom, i bacio ključeve na sto: – Kupio sam stan. Spakuji stvari. – Kako? Odakle? Pa želeli smo uzeti hipoteku? – Štedeo sam. I mama je prodala dachu, dodala, odlučila da mi napravi poklon, pošto sam se oženio. – A kako… – zbunila sam se. – Zar nije potrebno moje odobrenje za kupovinu?
– Zašto? Zvanični kupac je mama. – Mama? Kupio si stan, ali si ga prebacio na mamu? – Da. Ona je predložila, ja sam pristao. Pa, razmisli sama, koliko brakova se završava razvodom? Ne razumem zašto si nezadovoljna. Sve, stan je tu, sada možeš smelo razmišljati o detetu. Jesi li srećna? Pa želela si! – Veoma sam srećna. Za vas sa mamom. Neka ona tebi i detetu donese.
– Nisi razumeo? – bacio je pogled na mene muž. Moja objašnjenja su se pretvorila u nesporazum. Muž, skoro bivši, zamerio mi je zbog materijalizma: on je štedio za stan pre braka, a ja sam se uvredila što neću moći da uzmem polovinu. Ali mi smo sto puta diskutovali da ćemo zajedno kupiti stan! Uzećemo hipoteku, otplatićemo, zajedno ćemo otplatiti, da moj udeo takođe bude. Dve godine je pristajao, klimajući glavom, da, da, tako će biti ispravno. A on je štedio, ćutao, kupio, nije se posavetovao. Dozvolio je da mislim o detetu. Pa naravno, on ništa ne gubi. Nije on taj koji će ostati na ulici sa detetom u rukama u slučaju razvoda.
Razvodimo se posle osam meseci zvaničnog braka. Ako sam već žena, onda sam žena u svemu. A ne tako da su svi moji obavezni u braku, uključujući dete, a on mi ne veruje dovoljno pa je stan prebacio na majku. Kao što sam već rekla – neka mu majka donese decu.
