Pre nekoliko dana me posetila tada buduća svekrva, sa kojom smo imali veoma napete odnose. A ako budem precizna, ona jednostavno nije želela ni da zna moje ime. Ali iznenada je došla kod nas u posetu, iako nije znala adresu. Naravno, odmah su mi postale jasne njene materijalne namere. I rekla sam joj svoje jasno „ne“ na sve njene zahteve.
Proklinjajući me, otišla je sa uzdignutom glavom. To sam preživela. Samo je jedan trenutak ostao nejasan, odakle je saznala adresu, kad joj je nisam davala, nisam je pozivala u posetu. Tada sam već shvatila odakle duva vetar. Ali odlučila sam da sačekam veče, iako sam bila na ivici, želela sam da pozovem Nikitu i kažem mu sve što mislim o tome. U pomoć su mi priskočili smirujući lekovi. Nakon što sam ih uzela nekoliko puta, malo me popustilo, naravno, ne potpuno, ali do večeri sam izdržala. Nikita je došao kao da ništa nije bilo. Pitao je šta ima za večeru. Tiho sam stavila tanjire ispred njega i sela naspram njega. – Da li želiš da mi nešto kažeš? – pitala sam ga. – Pa šta se desilo? – pogledao je on mene nevino.
– Tvoja mama je dolazila, – počela sam s druge strane.
-Aaa, to ti je, znači ipak je došla, – rekao je, oči su mu odmah počele da beže.
-Dao si joj adresu?
-Pa da, htela je da razgovara sa tobom, pomislio sam da ćete možda popraviti odnose pre venčanja, – brzo je odgovorio kao svoju odbranu.
-A znaš li zašto je dolazila? – polako sam pitala svog tadašnjeg verenika, gledajući ga u oči.
Nikita je skrenuo pogled ka tanjiru.
-Pa, u opštim crtama, – nejasno je odgovorio.
-Ah, znači u opštim crtama, – kao da smirujući lekovi više nisu delovali, – a znaš li da je tvoja mama želela da ja zaposlim tvoju sestru?
-Pa šta je loše u tome, buduće su rođake, – rekao je on.
-Ali ti odlično znaš da je to jedno mesto kod nas, i da je ne mogu preporučiti za to mesto, jer je ono moje, – jasno sam izgovorila.
-Eto, Alisa, ti si uvek bila egoista, – odgurnuo je on mene, – mogla si nešto smisliti, pa ti teško bilo šta, a sad si i zabrinula mamu i sad se meni nabacuješ.
-Šta ti to pričaš, – povisila sam glas, – a ona još hoće da tvoja sestra sa njenim dečkom žive s nama, – sa podsmeškom sam rekla, shvatajući da je Nikita na njihovoj strani.
-Pa neka žive, ima dovoljno prostora, ionako si ti stalno zauzeta, ili projekte radiš, ili šiješ, a ovde će bar imati s kim da pričaju, – odgovorio mi je drskim tonom budući muž.
-A da li je neko uopšte pitao mene, šta ja želim?! – uzviknula sam.
-Pa šta ti fali?
Ponudio sam ti brak, uskoro ćeš se udati, šta ti još treba? Ovo je prelazilo sve granice. Moje strpljenje je u tom trenutku došlo do kraja.
-A ja ne želim da razmišljam o tvojoj porodici, oni me besno mrze, a ja treba da im se smešim i radim ono što oni žele. Ne, hvala! To je još uvek tvoja porodica, ti rešavaj njihove probleme. A ja ne želim da vidim strane ljude u svom domu, ne želim da izgubim svoj voljeni posao, samo zato što je Julli važniji. Neka prvo završi školu, pa neka onda sanja.
Verovatno sam preterala. Nikita je pocrveneo, odgurnuo viljušku.
-Ovako si počela da pričaš. Previše sam rano odlučio da se oženim tobom, još nisi zaslužila da postaneš moja žena. Dobro je mama govorila da naša porodica nije za tebe. Došavala si do kraja, dobacila? Nema venčanja! Razumela si?! – sa tim rečima je uzeo telefon, potrčao u hodnik, obuo se i zalupio vratima.
Tiho sam spustila niz zid. Tako svog neuspelog verenika još nisam videla. Šta je ovo bilo? Ili je on vešto skrivao svoje emocije sve ovo vreme? U svakom slučaju, plakala sam celu večer od gorke uvrede i razočaranja. Da li sam stvarno mogla da se toliko prevarim?
