Nije mlad Iván Stepanovič – dubok, poštovan sudija okružnog suda, zamišljeno je prelistavao stranice građanske stvari koju je trebao razmatrati na narednom ročištu. Kako god čudno zvučalo, ali nakon 25 dugih godina rada pred njim se prvi put pojavila ovako složena situacija: otac se sudski borio sa svojom decom u vezi sa plaćanjem izdržavanja. Obično su deca tužena zbog alimentacije, ali ovde je bio slučaj: „Pozvaću svih šestoro dece ovog čoveka, saslušaću njihove izjave, pa ćemo tada doneti odluku. Dok ne bude teško nešto predvideti…“, zaključio je svoje teške misli Iván Stepanovič.
U sudnici su sedili ljudi različitih uzrasta.
Siv, neuredan, u staroj previše zaprljanoj košulji, sedeo je na klupi, spuštenih očiju, Mihajlo Ivanoivič Emeljanski – tužitelj. Sudija je redom davao reč deci.
-Ja sam najstariji – započeo je svoju priču Iván – pa ću govoriti i u ime svojih tri brata. Otac nas je napustio dok smo još bili sasvim mali. Po dogovoru sa majkom, otišao je na školovanje. Govorio je da će steći obrazovanje kako bi obezbedio dostojan život za porodicu. U međuvremenu, mama je radila na dva posla: izdržavala nas i slala deo novca mužu. Šaljala je i hranu. Kada se vratio, otac nije mnogo trudio da nađe posao. Ubrzo je otišao na zaradu, a kad je povremeno dolazio kući, nije donosio ni komadić kobasice, ni sto grama bombona – čak ni hleb nije donosio. Sve je završilo time što je otišao od nas u drugu porodicu.
– Ja sam Svitlana Sergejevna Nepijvoda, – ustala je odmah nakon momka mlada žena, – živim u gradu gde je učio ovaj, takozvani, moj otac. Njega, živog, sada prvi put gledam, iako sam ga ranije videla na fotografijama. Moja mama mi je pričala da se upoznala sa njim tokom studija na institutu. Nije joj rekao da je u braku i da ima četvoro dece, ali je došao da živi kod nje. Kada je mama nosila mene pod srcem, slučajno je saznala o njegovoj porodici. Posle toga je otišao kući i kao da je nestao. Nismo imali od njega ni jednu kap pomoć. Ali sudbina se nasmešila mojoj mami, udala se za divnog čoveka, pravog muža, koji me usvojio, odgajio, naučio…
– Moja mama mi nikada nije govorila ko mi je otac, – došao je red na najmlađeg od dece, Vasila Semenčenka, da priča. – Tek sada, iznenada, kada je stiglo pozivno pismo na sud, rekla mi je da je upoznala njega na proslavi rođendana prijateljice. Zaljubila se, započeli su vezu. Kada je saznao da mama čeka dete, takozvani „otac“ je nestao. A odgajio me je sasvim drugi otac, kojeg volim i iskreno smatram svojim otcem do danas.
Na kraju je reč u sudu zatražio Vladimir – jedan od četvoro sinova iz prvog braka:
– Pred sudom smo se upoznali, deca tužioca. Odlučili smo da se odsad budemo u kontaktu i viđamo i dalje. Naša mama nam je još davno ispričala da je jednog dana u ime oca dobila sto rubalja. Posavetovali smo se i donirali po hiljadu grivna. Uradićemo ovo za ovu pticu selicu, on od nas nije zaslužio nikakvu drugu pomoć i nikada ništa neće zaslužiti.
Mihajlo Ivanojevič je slušao decu, spuštene glave. Celi svoj život je, kao i omela, živeo na račun drugih, ne misleći ni o deci, ni o svojoj starosti. A sada se ta njegova bezobrazna bezbrižnost vratila kao bumerang posle toliko godina.
Sud je odbio zahtev građanina Emeljanskog. Kada je sudija završio sa čitanjem teške odluke, otac je konačno podigao tužnu glavu i pogledao svoju rodbinu, iako su mu bili toliko daleki, decu. Tiho je rekao s tugom:
– Oni su govorili istinu, neću ništa da osporavam, ne želim više. Izvinite me, moja deca.
