Ljudmila je putovala autobusom i gledala kroz prozor na poznate i istovremeno nepoznate pejzaže. Već drugi dan putuje kući. Uskoro će kročiti na svoju rodnu zemlju i videti oca, koji je ostao sam nakon što je majka preminula. Nije joj prijatno kad se seti… da je mama još uvek živa, sve bi bilo drugačije. Nedavno je napunila 60 godina. Ljudmila je osećala i svoju krivicu. Setila se kako ju je mama molila da ne ide u svet bez obzira na sve. Jer svuda ima posla. Mogla je da nađe nešto bliže. „Udaćeš se“, govorila je, „nećeš se nikada vratiti kući. Zašto sam te uopšte odgajala, da te dam drugim ljudima?“… Tek sada Ljudmila razume kako je teško – NE videti svoje dete; njena ćerka će uskoro postati odrasla.
Ljudmilin brat je našao ženu u gradu i tamo žive. Nije baš daleko od rodnog kraja, ali nevesta ne voli selo i zemlju. Njoj je svejedno, more joj je važnije. A u selu – bašta, stoka, voćnjak. Mama i tata su se trudili i savijali leđa da sve bude kako treba. Sad je vreme da tata preuzme upravljanje, setila se Ljudmila, kako je nakon pomenskog ručka na devet dana plakala kraj maminog portreta:
– Mamice, kako ćemo sada živeti tata i ja?
A brat je tada rekao:
– Otac treba da se oženi. Sam neće moći da vodi domaćinstvo.
– Ali neka uzme ženu bez dece, tata, inače će sav imetak otići u vetar, – dodala je Ljudmila.
A otac je samo tužno pogledao i jedva izgovorio:
– Pa uzmite sve što vam treba, ili da to ponosim na pijacu? – Ne treba nam ništa, tata, sve imamo, – postideli su se deca.
Ljudmila je skoro potrčala ka autobusu, toliko je žurila, planirajući šta sve može da uradi tokom vikenda. I kada je prišla dvorištu, iznenadila se – bilo je čisto, drveće pobeljeno, pa čak je i kapija bila obojena. U dvorištu je takođe sve bilo u redu, kao kada je bila mama, čak i cveće.
U podrumu su bila otvorena vrata, i iznutra su se čuli glasovi: jedan je pripadao ocu, a drugi ženi. Tiho je sišla niz stepenice. Otac je sipao cveklu u džak i stajao je okrenut leđima prema vratima, pa nije primetio ćerku. A žena je stavljala krompir u kante. Prva je primetila gostujuću, pozdravila je. Otac je nešto glasno pričao, pa nije ništa čuo.
– Dobro zdravlje, tata – glasnije je pozvala Ljudmila. On se okrenuo i čak se postidio:
– Dobro zdravlje i tebi, kćeri.
Žena je bila mlađa od oca, niska i prijatna na izgled. Ali Ljudmilu je iznenadilo to što je bila obučena u maminu kućnu haljinu i maramu. Otac je bio zbunjen, a žena je uzela kante, rekla: „Pa, razgovarajte ovde“, i otišla u kuću. Nije ni kročila kroz prag, a Ljudmila je počela da prekorava oca zašto joj nije rekao za maćehu i zašto ona već nosi maminu odeću.
– Brzo se navikla, sve će da preuzme. Ili ste je već odavno doveli? – pitala je kćerka.
– Ne, pre tri nedelje. Kum je preporučila, dosadilo joj je da mi pomaže. Ona je dalja rođaka, udovica. Ima dvoje odrasle dece. Sin živi odvojeno, ćerka je studentkinja.
– E, sada će ona da otera našu imovinu deci – govorila je Ljudmila.
– Šta ti to govoriš?! Olena je dobra žena, ima svoju kuću i domaćinstvo, tamo živi njena majka – branio je otac novu ženu.
Dugo bi se još svađali, da na pragu nije stajala Olena, obučena u čistu odeću, sa paketom u rukama:
– Ne svađajte se, idite u kuću, da ljudi ne čuju, a ja ću kod svojih. Ako Marina dođe, neka dođe kod mene. Nisam uzela ništa vaše.
Žena je izvadila iz paketa svoje stvari – kućnu haljinu, papuče, novčanik i češalj, da pokaže. Otac je brzo ustao, zaboravivši na cveklu.
– Pa kuda ideš, čekaj! Idem s tobom! – potom se okrenuo ka kćerki. – Da, postigla si svoje?! Ona je maminu staru odeću oblačila za krave. Ti upravljaj, meni ništa ne treba, – i pogrbljen je hodao za Olenom.
Ljudmila je ostala kao kamen: šta li sam napravila?! Polako je krenula uz stepenice, ušla u kuću. Mamin portret je bio na svom mestu. Svojim tužnim očima gledala je u kćerku, kao da je govorila: „Šta si uradila, kćeri? Otac je već star, teško mu je. I nema koga da se obezbedi.“
A šta ako se razboli? A ko će da kuva? Nikada to nije radio. Mene već nema da se vratim. Ludmila je obrisala suzu i izašla na verandu. Brzo je uzela bicikl i, pritiskajući pedale, požurila da stigne do oca i Olene. Videla ih je već van sela, oštro okrenula bicikl prema njima, skočila sa zemlje i uzbuđeno ih zamolila:
– Izvinite me, molim vas, nisam razmislila, a sada se kajem. Vratite se kući, molim vas.
Olena je nesigurno slegla ramenima, kao da je rekla: „Ti odlučiš.“ Ludmila je molila očima. Na kraju je otac lagano okrenuo Olenu i krenuli su nazad. Ludmila je malo išla sa njima, a zatim je, uzdahnuvši, tiho rekla:
– Idem kod mame, – i, sela na bicikl, krenula prema selu.
Bicikl je ostavila kod ograde, a sama je otišla do humke zemlje koja je zauvek sakrila njenu voljenu osobu. Njeno iznenađenje nije imalo granica, jer i ovde je bila čistoća: nije bilo samo očisteno, već su bili posadjeni skoro svi cvetovi iz maminog cvetišta. Otac to nije mogao da uradi, jer se nikada nije brinuo o cveću. Ko je to onda uradio, zar nije maćeha?
Ludmila je dugo sedela, naslonjena na krst, suze su tekle potocima, a ona ih nije brisala. Čula je korake iza sebe. Približavala joj se niska devojka u farmerkama i laganoj jakni. Njeno lice joj se činilo poznatim. Zar to nije Marina, ćerka Olene? Devojka je prva progovorila:
– A vi ste Ludmila? Prepoznala sam vas sa fotografije. Čekali smo vas za oproštaj. Vaš otac je govorio da je mama volela ove cveće, pa sam ih zato i kupila.
I Marina je izvadila iz paketa mali korpicu sa ljubičicama, koje su gledale jasnim licima i prema njima i prema Ludmili.
– I mi smo mnogo tugovali kada je umro moj otac, – saosećajno je rekla devojka. – Da, vreme će sve smiriti. Posadićemo cveće, biće ovde veselije. Vaša mama će to videti sa neba i biće joj drago.
Polako je led u Ludmilinom srcu počeo da se topi… Topli talas je preplavio njeno biće. Dobra deca kod maćehe, sigurno je i ona dobra… A Marina je, u međuvremenu, oprala ruke i pitala Ludmilu:
– Da li je istina da se ovo cveće zove još i braćkom i sestricom?
– Istina je, sestrice, hvala ti, draga, – potvrdila je i zagrlila devojku.
Kod kuće su se vraćali kao da ništa nije bilo, i kao što je mama nekada govorila, prekoravajući: „Šta ste se zadržali, večera je hladna“.
Ludmila je prišla ocu, zagrlila ga za ramena:
– Grešila sam. Oni su dobri ljudi. Hvala Bogu što smo se sreli. Biće vam lakše, a meni mirnije. Hajde da idemo da večeramo.
