Alla jedva izgurala kolica sa blizancima iz ulaza. Ipak, njihova petospratnica bez lifta i uske stepenice uopšte nisu bile prilagođene za njena široka kolica. Hvala Bogu, zbog trzanja blizanci se nisu probudili. Inače bi sada bio dvostruki plač na celo dvorište.
Žena je gurnula kolica u park, dalje od ulaza, a tačnije od baba koje su zauzele klupu. Ponovo će sa podsmjehom pitati šta i kako. A iza leđa će kasnije raspravljati. Pa, starijoj generaciji očigledno ne odgovaraju nesavršene porodice…
Alla bi i sama želela da njena porodica bude potpuna, ali, nažalost… Njen muž nije bio uopšte spreman za porodični život, a posebno ne za decu. On ih je jednostavno mrzeo.
A koli diznavsja, što Alla v položeni, to stav jiju vmljavati nešto napraviti. Ta vperesja i ni v koju. Zrešto, to je njena djeca, njoj djecu nositi i rasti. Čovek zjio joj cijeli mozak, sve vmljavao pozbaviti se maljatija. A koli diznavsja, što djecu cijeli dva, to viparivao se u jednu mity. Čak ni svi reči s sobom uzeo. A što Alla? Poplakala, povila mjesjac i zaspokojila se. Tim više, što dečaci već šosili štopati stali.
Žena zaspokojivala se tim, što razgovarala s njima, pevala im pesmice, a oni odgovarali joj družnim poštopama. Alla, naravno, u dubini duše pletkala nadu na to, što posle rađanja bliznjak bludni čovek vratiće se, ali toga nije bilo. Žena pokušavala sve raditi sama, ali bile su stvari, s kojima tenadni ženski ruke ne spravljali. U dečjoj sobi kod nje davno stajao u razdobljenom stanju divančik, na kojem je ona sakupljala spavati blizu dečjeg ležaja. Ali sakupiti ga sami joj nije bilo dovoljno snage. Dovođeno je noću spavati na razklopeči.
Pregledajući besplatu gazetu, Alla naišla na oglasenje “čovek na sat”. To je bilo tačno ono, što joj je sada trebalo. Žena uzela telefon i nazvala zapovetni broj. “Čovek” došao negde za dve sata. Važan dečko. Odmah prošao u dečju i počeo kopati s divanom. Blizanci razgledavali, razgledavali novog čoveka, a potom su počeli plakati.
A kod Alle, kao na zlo, na ploči kipilo mleko. Žena je otrčala tamo, istovremeno bojeći se vriske dece. Ali oni su iznenada uspokojili se. Kada se majka vratila u sobu, zatekla je dirljivu sliku. “Čovek na sat” sedeo je na kolenima pored ležaja beba i nešto govorio im na njihovom jeziku. Mali ljudi ozbiljno gledali svog sagovornika i odgovarali mu. “A vi dobro izlađate sa decom,” – rekla je Alla, – “vama bi učiteljem ići.”“Imam sam dvoje… bilo…” – odgovorio je čovek i okrenuo se.
“A hodimo piti čaj”, – predložila žena, da nekako izgladi situaciju. Izkotivši maljuke u koljaški i postavivši pored sebe, Alla nalila čoveku čaja. “Vi izvinite me za reakciju,” – progovorio Viktor (tako se predstavio Alli), “godinu dana nazad sam izgubio ženu i dvojicu sinova. Možda ste čuli… Živeti tamo nisam mogao. Preselio sam se ovde, na domovinu. Decu stvarno volim, verovatno nikako neću da se naviknem da već nisam tata.
Iako njima ću zauvek ostati.” Kada je to govorio, Aljinim očima su tekle suze. A onda je, poddajući se trenutnom porivu, prišla i zagrlila Viktora. I desetak minuta su ćutali i plakali zajedno. A onda je čovek tiho pitao: “Mogu li da dođem i sutra?” Alla je klimnula glavom i nasmešila se kroz suze… Došao je, nije slagao. I ubrzo je ostao. Svako je od njih pronašao jedno u drugom ono u čemu je očajnički trebalo…
