Mi sa mužem živimo sami. Deca su pre neko vreme otišla u drugi grad da studiraju, tamo su ostala da rade, venčali su se i žive sa svojim porodicama. Povremeno dolaze u posetu. Pre mesec dana, moj muž i ja smo pokupili svima poznat virus. Dodelili su nam lekove i naredili da ostanemo kod kuće dva nedelje.
Naravno, nismo izlazili, jer nismo imali snage ni da pripremimo nešto za jelo. Deca su brinula o nama, zvale su, ali nisu mogle da dođu, same su bile bolesne. Komšinica je nazvala, pitala gde smo nestali. Ispričala sam joj u kakvoj smo situaciji. Nekoliko sati kasnije, ponovo je nazvala i rekla da je ostavila hranu ispred naših vrata.
Donela je supu sa piletinom i kotlete sa pire krompirom. Moj muž i ja smo tako ukusno jeli. Posle sam nazvala da se zahvalim. Rekla je da je kuvala za svoju porodicu i da je i nama donela, da nije potrebno da se zahvaljujemo. Za nekoliko dana ponovo je nazvala.
Ovog puta donela je supu od graška i testeninu sa paradajz sosom. Ponovo sam nazvala da se zahvalim i da kažem da mi je mnogo bolje, da sada mogu sama da pripremim hranu za nas. Ona nam je poželela zdravlje i dodala da novac možemo da joj damo kad ozdravimo. Iskreno, nisam razumela šta je rekla, pa sam je ponovo upitala.
Ona je odgovorila da su to pare za hranu koju je pripremila za nas, za njen rad. Nisam imala reči. Naravno, rekla sam da ću joj dati novac, ali sam mislila da nam je pomogla iz dobrog srca. I taj nerazumljiv osećaj je još dugo ostao u meni. S jedne strane, razumem da je potrošila novac i pripremila hranu.
Ali ona je sama naglasila da je kuvala za svoju porodicu i da je samo deo donela nama. Da li je to zaista vredno toga da traži od mene novac? A s druge strane, zahvalna sam joj što nam je pomogla u teškom trenutku. Eto, to je ta priča…
